Александар Јањушевић је један од омиљених дечјих писаца, али његов пут до света маште био је необичан. По занимању је правник, а по срцу, како сам каже, вечити дечак. Иако је дуго тражио свој пут, љубав према књигама и деци одвела га је до писања песама које малишани обожавају. Данас су му највећа награда дечји осмеси. У разговору за „Змај”, Александар нам открива како настају његова дела и зашто је важно да деца маштају.
Када погледамо Ваш животни пут, не можемо а да се не запитамо како се од права и електротехнике стиже до писања за децу. Многи би то назвали потпуним заокретом, али Александар Јањушевић то види другачије, као дуго тражење и сакупљање искустава која данас богате његов књижевни израз.
– Замислите да се на тај пут дода и средња електротехничка школа. Тек је онда животни пут необичан. Шалу на страну, ја нисам сигуран колико се ту заправо ради о заокрету. Пре ће бити да сам се ја дуже времена тражио. А у том тражењу, прикупљао сам искуства из различитих области (не бих никоме препоручио да му ја будем лични електричар), која свакако доприносе мом књижевном изразу. На своје формално образовање сам изузетно поносан. Најзад од тога живим, а уз и са књижевношћу уживам – отпочиње причу за „Змај” наш саговорник.
Ипак, кроз све те животне фазе, једна љубав је остала константа.
– Књига је од најранијих дана била нешто што је обележило мој живот. Наравно, било је периода када се мање читало, али њено место у мом животу није било упитно ни једног тренутка. Стога и рад са децом сматрам као награду за доследност и посвећеност, па ако се може рећи и „вишом правдом” – објашњава он.
Критичари се слажу да је дечја поезија један од најтежих жанрова, јер захтева савршену једноставност и апсолутну искреност. Дела попут збирке „Тата, буди мој херој” одишу управо тиме, а наш саговорник кључ види у очувању детета у себи.
– Бити једноставан и искрен, значи тежити савршенству у оквиру својих могућности. Ја се, приликом писања трудим да будем свој. Да никоме не подилазим. Не бих рекао да је писање за децу тешко, већ да је одговорност за написано већа. Додуше, има нешто и у дару који нам је дат, и разлогу с којим смо ту где јесмо – каже Александар.
Управо та свест о одговорности, како истиче, захтева посебан приступ.
– Када човек остане дете у души, односно, када то себи призна, апсолутно је лако писати на теме које су блиске и осталој деци. Ту си на свом терену. А онда, снабдевен већ поменутим искуством, кроз стих им, неосетно провучем неку животну истину, поруку, поуку, савет… коју они у првом моменту и неће схватити на начин на који ће је схватити касније, када је већ усвоје. А тада ће им бити касно да јој се евентуално успротиве. Е зато писање за децу носи са собом огромну одговорност, и многи се не усуђују да уђу у тај свет – детаљније појашњава писац.
Бити једноставан и искрен, значи тежити савршенству у оквиру својих могућности,
Александар Јањушевић
Његов предан рад препознат је кроз бројне награде. Ипак, када га питамо о признањима, он истиче оно што му је најважније.
– Мени су заиста, највеће награде и највећа признања, сви они дечји осмеси, загрљаји и поруке дечице, са којом се срећем по школама, библиотекама, фестивалима… А било их је у протеклих дванаест година много. То је потврда мог преданог рада и подстрек да наставим даље у истом смеру – истиче он.
Поред дечје љубави, од непроцењивог значаја му је и подршка колега.
– Подршка колега, старијих и искуснијих писаца ми је од непроцењивог значаја. Сама могућност да будем у друштву једног Ршума, Виолете Јовић, Бранка Стевановића, Милоја Радовића, Јасминке Петровић и да не набрајам даље, јер ћу некога вероватно прескочити, је огромно достигнуће, а нарочито чињеница да их могу сврстати у категорију пријатеља. Е, то је тај круг „Читалића”, који окупља добре писце и пре свега добре људе. И то је једна од најзначајнијих награда – додаје Јањушевић.
Тек након тога, на ред долазе формална признања.
– Било је, и вероватно ће бити још награда на различитим конкурсима, фестивалима и слично, али су то награде о којима одлучује жири, а како о укусима не вреди расправљати, ту врсту награда ћу сврстати на треће место, уз ограду да су свакако важне у животу сваког човека па и писца за децу – закључује он причу о признањима.
Деца су, пре свега, једина неискварена бића,
Александар
Александар, међутим, није писац који ствара у тишини своје собе.
Као оснивач фестивала „Желим да будем дете” и удружења „Где су књиге, нема бриге”, он се активно бори за промоцију писмености и културе читања.
– Писање је самотњачка работа. Седети, писати и чекати да „време учини своје”, по мом мишљењу је промашај. Ја бих, у ствари, писање у ширем смислу поделио на два дела. На писање и на промоцију написаног. Једино тад, нарочито у књижевности за децу, писање има смисла – сматра наш саговорник.
Та интеракција са децом је, по њему, кључна за развој.
– Између осталог, то и јесте један од разлога оснивања удружења, организације једног већ великог фестивала, уређивања радио емисије… Ми од деце морамо добити повратне информације. Морамо им изазвати реакцију. Каква год да буде. Понекад је лошa критика, бољи друг. Тера те да напредујеш, да се мењаш и усавршаваш. Све иде невероватном брзином напред. Ко иоле успори или, не дај Боже укочи, испада из колосека, на који је се тешко вратити – наставља он.
Због тога је његова мисија много шира од самог писања.
– Управо то и јесте главни мотив за рад са децом и за презентовање културе у сваком погледу. Ми децу не смемо да „изгубимо”, јер ћемо изгубити, не само себе него и генерације пре и после нас. Мислим да се у овом времену, боље него икада, види колико су нам потребне описмењене генерације младих људи. А то ће бити само они који су од малена били другари са књигом. Не смемо им то ускратити – наглашава писац.
Будући да разговарамо за часопис који носи име нашег највећег песника за децу, нисмо могли да га не питамо за његов однос према Чика Јови Змају.
– Моје контра питање било би, има ли икога да није читао Змаја? Ја лично мислим да такав не постоји. За мене, он је почетак свега, и сматрам да је већина писаца, колико год да се током живота померала од „змајевског писанија”, на почетку свог књижевног рада његов модел узимала као образац. Оно што је мене привукло Змају су једноставност стиха, теме које су свима јасне и пријемчиве, лепота израза, богатство слика, мириса, звукова. Једноставно – детињство у свом најлепшем облику – прича Александар.
Ипак, Змај није био једини узор.
– Поред Змаја, пресудну улогу у мом почетном књижевном заносу имали су још два великана савремене српске књижевности за децу, Љубивоје Ршумовић и Добрица Ерић. Од сваког од њих сам по нешто „крадуцкао” и чини ми се да сам, бар чујем да се тако прича, изградио неки свој стил – открива нам.
Посебну чар његовим књигама дају илустрације које цртају управо деца. Та сарадња, како каже, двосмерна је улица пуна радости и инспирације.
– Та сарадња је двосмерна. Из ње сви имамо користи. Ја као писац, деца као илустратори и читаоци као конзументи. Ово је један од начина да књига доспе у многе руке. Да се шири утицај књижевности за децу. Замислите само, колико ће родитеља, тетки, ујака, стрина… прочитати књигу, а можда она никада не би стигла до њих, да је неко њихов није украсио –објашњава Јањушевић.
Та радост, истиче, нешто је што се мора доживети.
– Не знам колико је могуће замислити, док се не види уживо, која је то количина среће, када дете, на промоцији књиге, отвори књигу и види свој цртеж. Неке ствари једноставно немају цену. И тачно је, деца читајући песме добијају нове идеје за цртање, а писци гледајући илустрације, проналазе инспирацију за нова стварања – са осмехом прича наш саговорник.
На крају, занимало нас је шта га деца уче и какве им поруке оставља. Он истиче да су деца једина неискварена бића која очекују искреност и да се њихов интелектуални капацитет никада не сме потценити.
– Деца су, пре свега, једина неискварена бића. Као таква, она од нас очекују искрен однос, и ми то морамо да им пружимо, ни у једном моменту не потцењујући њихов интелектуални капацитет, који је на високом нивоу. Много вишем него што многи мисле да јесте. Зато се и каже, да до детета треба порасти – истиче он.
Зато је Александру њихово мишљење најважније.
– Само они који раде са децом, а ја заиста имам срећу да радим, и да деца воле начин на који се према њима односим, знају колико искрености, доброте и љубави има у њиховим питањима и одговорима. Управо из тог разлога, суд деце ми је најбитнији, за моје прошло и будуће стваралаштво. Са децом сте начисто и са њима нема превише изненађења. Ако им се нешто свиди, то је то. Ако им се не свиди, неће се либити да вам то јасно кажу. Није ли то одлика најискренијих пријатеља? И управо је то оно чему их и ја учим. Будите своји. Реците шта мислите – поручује Александар.
За све наше читаоце – „змајевце” – Александар Јањушевић има једну важну поруку за крај:
– Највећа снага дечје маште је разноврсност. Ја им стално причам да је машта највећа продавница на свету у којој је све бесплатно. Шта год пожеле, из ње могу понети, без бојазни да за другога неће остати ништа. И велики број деце управо то и ради. Узимају све што им дође под руку – каже он.
Савет будућим поколењима
Његов оптимизам у погледу будућих генерација прати и један савет за родитеље.
– И не треба бринути за будуће нараштаје. Неће подлећи овим накарадним трендовима. Потребно је само да нам верују. Пре бих упутио поруку родитељима, да ослушкују своје дете, да раде са њима и да своје неостварене амбиције не товаре на дечја леђа – поручује за „Змај” Александар Јањушевић.
