У једном мирном селу живео је дечак по имену Вукашин. Највише на свету волео је животиње. Имао је птичице, пужеве, једног жапца у канти поред чесме, а сваки дан је хранио и уличне псе.
Једног дана, пријатељ његоворог тате дошао је у госте и донео посебно изненађење – мало бело маче! Имало је розе њушкицу, плаве очи и меко крзно као снег. – „Како ћеш је назвати?“ – упита тата. – „Ленка!“ – рече Вукашин срећно и нежно је подиже.
Ленка је брзо постала прави члан породице. Спавала је на јастуку, јурила клупка вуне и мазила се уз Вукашина док је учио. Пролазили су месеци, а Ленка је расла и једног дана постала – мама!
Родила је три прелепа мачета: једно црно као ноћ, друго шарено као јесенско лишће, а треће сиво са белим шапицама. Вукашин им је дао имена: Гара, Цакана и Тоша.
Када су мачићи порасли довољно да једу сами и играју се без маме, Вукашин је решио да их поклони својим друговима из школе. – „Свако маче ће усрећити једног друга,“ рекао је поносно.
Тако је Гара отишла код Луке, Цакана код Марије, а Тоша код Андреја. И заиста – мачићи су весело прели у новим домовима, а другови су били пресрећни што имају нове љубимце.
Ленка је и даље била уз Вукашина, а он је знао: кад поделиш љубав, она се не смањује – већ расте и чини срећним и тебе и друге.
