Радио
Аутор: Бранислав Брана Петровић
Ја не знам шта бих радио
да немам радио.
Откако сам се родио
нико ме није тако разонодио.
Деда је нешто друго; у реду.
Ал’ неко није имао деду.
И ујак је нешто друго.
Ујак је неко.
Али је мој ујак живео предалеко.
Радио не може да замени тату.
Али неко је тату изгубио у рату.
Свако ме дирао и нервирао,
радио ми је певао и свирао.
Кад бих се од учења заморио
радио ми је говоре говорио.
Кад бих добио јединицу,
кад бих згрешио,
радио ме је тешио.
Па како да се човек не чуди
у тако малој кутији толико добрих људи.
То мора да је работа неког великог врача
у тако малој кутији толико певача и свирача.
Ветрови далеких острва у мојој соби хује.
Учитељица каже то је заслуга струје.
Ма каква струја. Не верујем ја у те трице,
то јест опростите другарице учитељице.
Учитељица каже: – Не буди луђи од весла!
Струју је пронашао Никола Тесла.
У реду Тесла. За Теслу браво.
Ал’ у радију има и неки други ђаво.
Учитељица каже: – Е, баш свашта!
Тебе ће дете упропастити машта.
Ја после плачем.
Плачем све до куће.
Све ми је то немогуће… Немогуће.
