Школски дани Бранка Ћопића били су испуњени необичним доживљајима, дечјим неспоразумима и оним хумором по којем ће касније постати препознатљив генерацијама читалаца.
У једном сачуваном казивању, чувени писац и уредник „Змаја“ присетио се свог првог дана у школи и свега што је тада, барем је тако веровао, научио.
@casopiszmaj Бранко Ћопић сећао се свог првог дана школе са много хумора. Када је угледао глобус, школски друг му је рекао да је то бостан који су подигли високо да га „Личани не украду“. За таблу му је казао да је „ништа“, а за кугле на рачунаљци да су „нешто“. На одмору га је старији ђак упитао колико има година, па му рекао: „Толико има и мој магарац.“ Када је стигао кући, Бранко је исту шалу поновио деди. А деда му је одговорио: „Кад си то научио првог дана, шта ли ће тек бити до краја школске године?“ #brankocopic#CasopisZmaj #Zmaj #Poezija #Knjizevnost #viralvideo #fyp #serbia #foryou #AudioPoezija #Stihovi ♬ original sound – casopiszmaj
Био је то његов први сусрет са школском клупом, глобусом, таблом и рачунаљком, али и са старијим ђацима чије су шале могле да буду опасније од сваког школског задатка.
„Ти школски дани били су интересантни. Можда би баш било интересантно да испричам шта сам научио првог школског дана“, започео је Ћопић своју причу.
Прво чудо у учионици
Седмогодишњи Бранко први пут је сео у школску клупу и радознало почео да посматра све необичне предмете који су се налазили око њега.
Све му је било ново и непознато.
Посебно му је пажњу привукла округла справа постављена на сталак. Био је то глобус, али дечак који је тек закорачио у школу није могао да зна чему служи и шта представља.
Зато се обратио свом школском другу који је седео поред њега.
„Ја одмах видим глобус. Округла нека справа, па натакнута на онај штап. Питам онога до себе, свога пајдаша: ‘Шта је оно?’ Каже: ‘Бостан.’“
Бранко је прихватио одговор, али му једна ствар ипак није била јасна. Ако је то заиста бостан, зашто је подигнут тако високо и постављен на штап?
И за то је његов друг имао спремно објашњење.
„Што су га горе метнули? Вели: ‘Да га не би украли ви Личани.’“
У том крају, како је Ћопић објаснио, постојало је старо задиркивање између досељеника из Лике и оних који су одраније живели у Босни. Једни су друге називали Личанима и Босанцима, а између деце су често падале различите шале и подвале.
„Пошто смо ми једни доселили из Лике још доста давно, али нас ипак зову Личани, а ови који су одраније у Босни зову се Босанци, ми смо се увек између себе тако кошкали. И нас Личане сматрали су великим лоповима.“
Тако је Бранко већ у првим минутима проведеним у учионици „научио“ да се на високом сталку налази бостан који је подигнут како га Личани не би украли.
Табла на три ноге
Након глобуса, његов школски друг показао му је још један необичан предмет — школску таблу.
Бранко је први пут угледао велику црну површину ослоњену на три ноге. Табла му је изгледала као да се „начечила“ усред учионице, али није знао чему служи.
„Онда показује на школску таблу. Тада први пут видим нешто необично. Она табла, па на три ноге овако се начечила. Питам га: ‘Шта је оно?’“
Одговор је био кратак:
„Није ништа.“
Бранку такво објашњење није било довољно.
Пред њим је стајао велики предмет који је јасно могао да види, а друг га је убеђивао да то није ништа.
„Како није ништа? Вели: ‘Видиш да није ништа.’ Ја гледам — а заиста ништа.“
Тако је школска табла, на којој ће касније бити исписивана слова, бројеви и задаци, за Бранка Ћопића тог првог дана остала једноставно — ништа.
На рачунаљци је било „нешто“
После табле на ред је дошла рачунаљка.
На њој су се налазиле велике кугле, црне и, како се Ћопић присећао, вероватно жуте. Биле су довољно велике да привуку пажњу радозналог првака.
Ћопић је већ почео да размишља шта би могао да уради са једном од тих кугли.
„На рачунаљки велике кугле, црне и, мислим, жуте. И већ се ја, што би казали Босанци, намерачио како бих могао дићи ону једну куглу, згодна ми.“
Поново је упитао свог друга шта се налази пред њима.
Овога пута добио је другачији одговор.
„Е, видиш, оно је ништа, а оно је нешто.“
Бранко је био задовољан новим сазнањем.
Табла је, дакле, била „ништа“, док је велика кугла на рачунаљци била „нешто“.
„Аха, нешто. Интересантно.“
Тако су прошли његови први сусрети са наставним средствима, а затим је дошао и први школски одмор.
Старији ђак са брадвом
Када су деца изашла из учионице, пред Бранком се појавио старији и снажнији ученик по имену Славко Ђукић.
Тај ђак био је познат по необичном предмету који је носио у школској торби. Док су друга деца носила књиге, свеске и оловке, Славко је као своје оружје носио стару брадву.
„Тај ђак био је познат по томе што је носио у својој школској торби, као оружје, неку стару брадву.“
Када би међу ђацима избила туча, Славко би извадио брадву и кренуо према противнику, тражећи од њега да се преда.
„Ако се ђаци побију између себе, он само ону брадву потегне, па јуриша на неког ђака и каже: ‘Предај се!’“
Чим би други дечак угледао брадву, обично би одмах одговорио:
„Предајем се.“
Али тиме се предаја није завршавала. Побеђени ђак морао је и да пољуби брадву.
Тек тада би Славко био задовољан и више ништа не би предузимао.
На првом одмору стао је испред малог Бранка, погледао га и поставио му једноставно питање:
„Мали, колико је теби година?“
Бранко му је одговорио:
„Седам.“
Славко је на то мирно рекао:
„Толико има и мој магарац.“
Ова подвала погодила је малог Ћопића. Био је љут што га је старији ученик тако лако надмудрио, али је истовремено запамтио реченицу и почео да размишља коме би и он могао да је понови.
„Ох, ја љут! Подвалио ми. И сад се спремам коме ћу ја подвалити.“
Прилика му се указала истог дана.
Шта си научио у школи?
Када се враћао из школе, Бранко је угледао свог деду Раду, обученог у велики кожух.
Деда је с нестрпљењем желео да чује шта је његов унук научио првог дана.
„Е, вели, паметна дједова глава. Де, де, вели, да дјед чује и види шта је мој баја у школи научио. Деде, душа, шта си научио?“
Бранко није почео да прича ни о глобусу, ни о табли, ни о рачунаљци. Уместо тога, сетио се Славкове подвале.
Најпре је упитао деду:
„Дједе, колико је теби година?“
Деда му је одговорио:
„Душо моја, шездесет.“
Тада је Бранко изговорио реченицу коју је тог дана научио од старијег ђака:
„Дједе, толико има и мој магарац.“
Деда Раде остао је запрепашћен оним што је његов унук донео из школе после само једног дана.
„Јој, мајко мила, кад си ти, дјецо с гране, кад си ти то први дан научио, шта ли ће тек бити до краја ове школске године? Изгледа да ћемо ми сви морати бјежати из куће од твоје велике науке.“
Тако је Бранко Ћопић завршио причу о свом првом школском дану — дану у којем је глобус био бостан, табла није била ништа, кугла на рачунаљци била је нешто, а најважнија „лекција“ коју је понео кући била је једна ђачка подвала.
У овој краткој успомени већ се препознаје све оно што ће касније обележити Ћопићево стваралаштво: свет посматран очима детета, топлина завичаја, живи народни говор и хумор који се рађа и у најобичнијим свакодневним догађајима.
Његов први дан у школи можда није донео много знања из књига, али је донео причу која је надживела школске клупе, глобусе, табле и рачунаљке — и која и данас уме да насмеје и децу и одрасле.
