Пре него што су генерације деце упознале његове јунаке, читале „Орлови рано лете“, „Магареће године“ и „Доживљаје мачка Тоше“, Бранко Ћопић био је дечак који је тек откривао снагу написане речи. А његов први сусрет са славом није прошао онако како би један млади писац могао да пожели.
У архиви часописа „Змај“ сачуван је драгоцен разговор који је са Ћопићем водио Милорад Гончин, члан редакције „Змаја“. Разговарали су у Клубу књижевника у Београду, а Ћопић је, расположен и духовит, пристао да се врати у детињство и исприча како је све почело.
Испоставило се да је један од његових првих књижевних покушаја могао да се заврши прилично незгодно.
Опевао сеоског кавгаџију – па морао да бежи
Као дечак, Ћопић је у шаљивој песми опевао једног сеоског кавгаџију и његово неспретно удварање девојкама.
Песма се мештанима допала. Почели су да је певају на сеоским окупљањима, а младом Бранку је, како је касније признао, пријала пажња коју је због ње добијао.
Али не и човеку о коме је песма била написана.
Када је сазнао ко је аутор, запретио је дечаку. Ћопић га је једном приликом срео на путу ка школи, а ситуација је постала толико озбиљна да је будући велики писац бацио ђачку торбу и потрчао назад кући.
Човек је кренуо за њим, а Ћопић је у разговору за „Змај“ запамтио и његову претњу:
„Нећу те осакатити него удавити!“
Спас је нашао у породичном дворишту, где је затекао свог деду Рада. Тако је једна од првих Ћопићевих песама, уместо само похвала, младом аутору донела и прву лекцију о томе да написана реч понекад може снажно да погоди онога о коме се пише.
У интернату је кришом плакао за Хашанима
Ћопићев пут ка књижевности наставио се далеко од родне куће.
Мајка Соја уписала га је у гимназију у Бихаћу, где је смештен у ђачки интернат. Одвајање од породице тешко му је пало. У разговору са редакцијом „Змаја“ присетио се да је ноћу, окружен непознатим вршњацима, кришом плакао и мислио на мајку, сестру, брата, деду и родне Хашане.
Временом се привикао, посветио учењу и наставио да пише.
Већ у првом разреду гимназије истицао се писменим задацима из матерњег језика. Писао је и стихове, а једна летња олуја и пљусак били су му довољни да пожели да их претвори у песму.
Све оно што је видео око себе — кишу, село, људе, њихове мане и врлине — полако је постајало материјал за књижевност.
Радост када је први пут угледао свој текст у „Венцу“
Велики тренутак стигао је у четвртом разреду.
Ћопић је један краћи прозни рад послао омладинском листу „Венац“. Текст је објављен, а млади писац се, према сведочењу сачуваном у „Змају“, силно обрадовао.
Подаци САНУ такође бележе да је своје прво штампано дело објавио као четрнаестогодишњак у „Венцу“, 1928. године.
Био је то тек почетак.
Током школовања за учитеља наставио је да објављује песничке, хумористичке и друге прилоге у ђачким листовима, а касније, као студент педагогије на Филозофском факултету у Београду, почео је да пише кратке приче за „Политику“.
Од хонорара помагао друговима
Стари разговор доноси и један мање познат детаљ о Ћопићу.
Од новца који је зарађивао објављујући текстове, део је издвајао да помогне пријатељима — међу њима Гојку Бановићу, касније књижевнику, и Милошу Бајићу, који ће постати познати сликар.
Истовремено је све више писао за децу. Свет родних Хашана, животиње, дечје несташлуке, другарства и сећања на сопствено детињство претварао је у књижевност која ће много касније постати део детињства милиона других.
Бранко Ћопић и „Змај“
За наш часопис ова прича има још један посебан значај.
Бранко Ћопић није био само велики писац чије су странице објављиване у „Змају“. Био је један од оснивача и уредника „Змаја“, а разговор Милорада Гончина остао је сачуван као сведочанство времена у којем су велики писци били непосредни део живота часописа.
