Како сам отворила очи, у једној од одаја сеоске рабровичке школе, зачула сам птице и ђаке. Кад су ме одатле, из Рабровице, однели, још као малу, у Бранковину, куда ми је отац, учитељ, био премештен, опет сам се нашла међу ђацима и међу птицама. И ту ми се по цео дан, под прозором, чуо ђачки жагор и врева сеница и врабаца, по цео дан су и ту детлићи слали један другом брзојаве са пропланка код школе на пропланак крај порте. Понекад би све то заглушила јека звона старе бранковинске цркве, крај које су сахрањени војводе и свештеници из првог устанка, Ненадовићи, а међу њима и њихов потомак, песник и путописац, Љубомир Ненадовић. Ту су, уз цркву, и гробови оца и дедова моје мајке, Петровића, који су се са Ненадовићима, још пре првог устанка, доселили у тај предео из Херцеговине. И ја Бранковину сматрам својим завичајем, јер не само да сам основну школу у њој учила, него сам велик део своје младости, све своје летње и зимске распусте, као студент, у њој провела, и јер је она завичај многих мојих песама.
Сваке године су се тамо под стрехом легле нове ласте, сваке године су с пролећа, у рано јутро, у воћњаку певале гугутке, а ноћу хукали ћукови и сове у старим буквама, сваке године сам гледала зими, кроз прозор, свечано шетање гаврана усамљеника по целцу, сваке године су се уписивали у први разред нови сељачићи и грајали у дворишту. Целог живота ме је пратио, поред песме птица, тај ђачки жагор. Слушала сам и кад сам завршила школу, као професор у Обреновцу, Дубровнику, Београду, и као књижевник, идући да читам песме пред ђацима, те гејзере јасних сопрана, вриске, цвркуте, што искачу из мора грленика који их прате и гуше, ту вреву исту по свим школама света, на свим језицима. Навикла сам се на њу као на шум ветра, на жубор или ма који исконски звук у природи. Зато сам можда за време рата, јасније него све јауке мајки чију су одојчад на њихове очи убијали, јасније него све вапаје људи које су живе бацали у јаме и кречане, чула како топот непријатељских војничких чизама заувек ућутка те младе гласове једне школе.
Уз буку којом одзвањају учионице понекад сам, седећи у школском кабинету, писала као да се налазим у потпуној тишини; као што сам понекад, лутајући пољима и уживајући у самоћи, наједном почињала мислити о каквом ђаку и кајати се што му нисам дала петицу. Пуно мојих песама се зачело усред учионице, док сам гледала кроз прозор у пролећно небо, које је исто толико мамило и мене колико и ђаке преда мном у клупи. Понекад сам између часова, на брзину, записала покоју строфу, покоју мисао или слику…
