Прослављени литвански писац и илустратор за децу Кестутис Каспаравићус годинама је причао приче без много речи. Цртао их је. У његовим илустрацијама предмети добијају нарав, животиње људске слабости, а сасвим обичне ствари из куће као да само чекају прави тренутак да оживе. Писање је дошло много касније – готово случајно, из једне приче која је требало да прати илустрацију и једног одговора датог тајванском издавачу пре него што је стигао добро да размисли шта је рекао.
Тако је Каспаравићус, који је себе дуго сматрао пре свега илустратором, постао и писац.
У разговору за „Змај“, прослављени литвански писац и илустратор Кестутис Каспаравићус говори о својим првим цртежима за школске уџбенике, необичном настанку прве књиге, причама које му се најпре јављају као слике, Пинокију који, како верује, никада сасвим не нестаје из човека, хумору без којег је живот много тежи и књигама које, једном када напусте његов сто, почињу да путују светом без њега.
Постоји још једна лепа случајност: Каспаравићус и „Змај“ рођени су исте године – 1954.
Његова прича о књигама, међутим, није почела ни змајевима, ни необичним животињама, ни сликовницама. Почела је много скромније – пољопривредним алаткама, биљкама, инсектима и коровом.
– Много година сам радио као обичан илустратор књига. Постао сам писац веома касно, када сам имао скоро 50 година. Зато су, наравно, моји први објављени радови били цртежи.
Прве странице које је илустровао биле су далеко од света по којем га данас познају деца широм света.
До њих је стигао захваљујући породичној пријатељици којој је била потребна помоћ да заврши посао у готово немогућем року.
– Моји први покушаји илустровања књига одвели су ме до једне литванске издавачке куће у Каунасу, која се специјализовала за издавање школских уџбеника. Једном ме је једна породична пријатељица питала да ли бих пристао да преузмем њену наруџбину и илуструјем неколико школских уџбеника. Рокови су „горели“, а она сама никада не би имала времена да то заврши на време. Пошто се издавачка кућа није противила, са великим задовољством сам прихватио ову понуду.
Уместо јунака из маште, пред њим су се тада нашли предмети и призори из једног сасвим другачијег света.
– Била су то два уџбеника „Пољопривредни радови“ за ученике 5. и 6. разреда. Није ми било много тешко да нацртам илустрације, јер сам већ цртао сличне техничке цртеже током студија индустријског дизајна на Академији уметности у Вилњусу. Цртао сам пољопривредне алатке, разне биљке, инсекте, штеточине, коров и друге сличне ствари.
Самим резултатом можда није био нарочито задовољан, али један обиман посао завршен на време био је довољан да започне нешто много веће.
– Чињеница да сам успео да завршим овај прилично обиман посао на време вероватно је импресионирала издавачку кућу. Иако коначни резултат за мене није био нарочито импресиван, то је био мој почетак. Недуго затим добио сам нову понуду од исте издавачке куће: да илуструјем праву сликовницу – присећа се Каспаравићус.
Годинама потом није ни помишљао да би, поред илустрација, могао да потписује и приче. За себе је имао сасвим јасно одређено место: био је илустратор. Писање је припадало неком другом.
Све док из Тајвана није стигао позив који је то променио.
– Да будем искрен, никада нисам планирао да постанем писац, јер сам био сигуран да немам талента за то.
Позив је стигао од издавачке куће „Grimm Press“, са којом је већ сарађивао. Припремали су хуманитарну књигу и замолили илустраторе из различитих земаља да уз цртеж напишу и по једну кратку, духовиту причу.
– Десило се то потпуно непланирано, када сам добио неочекивану понуду од тајванског издавача „Grimm Press“. Већ сам неко време сарађивао са овом издавачком кућом и илустровао неколико дечјих класика. Те 2002. године, „Grimm Press“ се припремао да објави књигу у хуманитарне сврхе, за децу погођену страшним земљотресом који се догодио исте године.
Тако је настао „Човек песма“ (The Songman) – мала прича која је требало да буде само додатак једној илустрацији.
– Илустратори из целог света позвани су да нацртају по једну илустрацију за предстојећу књигу и да уз њу осмисле кратку, смешну причу. Али, наравно, не о земљотресу. Тако сам створио своју прву причу под називом „Човек песма“ (The Songman). Била је то прича о маленом човеку којег су у кавез ухватиле чудне зелене птице налик пингвинима. Тако је настала моја прва прича.
А онда је стигло једно сасвим једноставно питање: има ли још таквих прича?
Каспаравићус је одговорио – има.
– Мало касније, издавач К. Т. Х. ме је упитао да ли можда којим случајем имам још оваквих прича. Не схватајући сасвим зашто ме то пита, одговорио сам: да, имам их!
Тек што је одговор послат, постало је јасно да ће тих неколико речи морати некако да оправда.
– У ствари, нисам имао ништа осим те једне кратке приче о човеку који цвркуће. Следеће недеље добијам још једно писмо од „Grimm Press-a“. Написали су да би било сјајно да објаве већу збирку мојих кратких прича, а за нову књигу било је потребно укупно 36 прича. Тако сам се упецао.
Уместо да се повуче, изабрао је авантуру. Уосталом, како је тада мислио, Тајван је довољно далеко да евентуални књижевни неуспех можда нико ни не примети.
– Наравно, све је то деловало као неодговорна авантура, али, са друге стране, било је веома тешко не покушати. Само сам размишљао о томе да је Тајван далеко и, ако дође до најгорег, нико неће сазнати за мој књижевни крах.
Тражио је само мало времена – наводно да већ написане приче преведе на енглески. У стварности, требало је најпре да их напише.
– Зато сам замолио К. Т. Х. да ми да мало времена да преведем приче, које заправо још нису ни биле написане, на енглески и бацио сам се на посао. Само писање ми није било лако, али идеја тада није недостајало. Приче су написане за месец дана и то је била најбржа књига коју сам икада написао.
Од једне приче настала је књига, а од илустратора који није намеравао да пише – писац.
– Тако је настала моја прва књига „Шашаве приче“ и прво је објављена на кинеском. Следеће године уследила је још једна књига кратких прича. Тек много касније, све те приче, подељене у три дела са различитим насловима, објављене су на литванском и другим језицима.
Ипак, Каспаравићус ни данас не одваја лако речи од слике. У његовом стваралаштву оне су од почетка припадале једна другој.
– Ипак, своје прве кратке приче не бих назвао правом књижевношћу. Оне су ми пре свега долазиле као слике које сам цртао додајући им кратке текстове појашњења. Тако да би се могло рећи да су то биле књиге илустрација са коментарима – искрен је литвански писац и илустратор.
Најпре види причу, па је онда записује
Неки писци најпре чују реченицу. Код Каспаравићуса се најпре појави слика – готово као кадар из филма. Тек после ње долазе белешке, реченице и странице.
– Сматрам себе више илустратором него писцем. Све приче се прво појављују у мом уму као слике, попут филмских кадрова. Одмах записујем кратке белешке о томе. Веома кратко, само да не бих заборавио.
Слика и текст потом расту заједно, мењајући једно друго док књига не добије коначан облик.
– Затим постепено почињем да цртам и састављам мале скице, враћајући се тексту паралелно. Тако се и текст и грубе скице појављују скоро у исто време. Након завршетка скица, усавршавам текст, јер ако желите да почнете да цртате оригиналне илустрације, морате тачно знати који ће део текста бити на свакој дуплерици прелома.
Тек када је све на свом месту, почиње најдужи део посла.
– Последња фаза је цртање оригиналних илустрација. И овај део увек одузима највише времена које проведем у стварању књиге.
Неке приче, међутим, умеју дуго да чекају. Идеје код њега не нестају чим нису одмах искоришћене. Остају сачуване, понекад годинама, док не дође њихов тренутак.
– Тешко је рећи када се појављује првобитна идеја за нову књигу, јер прође веома много времена од тренутка када вам падне на памет до тренутка када се коначно реализује. Записујем све своје нове идеје и стављам их у једну фасциклу у рачунару. Ту се истовремено налази прилично много таквих недовршених прича.
Неке се пробуде после пет година. Друге никада.
– Неке остану успаване пет или чак више година пре него што започне њихов развој. Друге, безнадежно мањкаве, на крају заврше обрисане – а то је судбина за којом не жалим.
А када дође време за акварел, почиње део рада који му је најдражи.
– Посебно уживам у завршној фази процеса илустровања. За мене је то увек део који пружа највеће задовољство. Када је све пажљиво нацртано на акварел-папиру и остаје само да обојим илустрације воденим бојама.
Пред сам крај књиге, каже, четкице, боје и рука као да више не морају да се договарају.
– Нарочито волим да цртам последњих неколико илустрација. Моје руке, четкице и боје као да ми савршено одговарају. И чини се да бисте на овом свету могли да нацртате било шта и да цртате без престанка, у бескрај.
Управо зато завршетак није само олакшање.
– Нажалост, дође дан и одједном схватите да су илустрације завршене. Због тога је то чак и помало тужно и разочаравајуће. Али прође неко време и на крају се једног дана затекнем како поново прегледам ту фасциклу са недовршеним причама – објашњава аутор.
Приче које се крију међу обичним стварима
За Каспаравићуса машта не почиње нужно у неком далеком, измишљеном краљевству. Довољно је погледати око себе.
Столица, стари предмет наслеђен од баке, ствар коју свакодневно додирујемо, а готово је више и не примећујемо – све то може постати почетак приче.
– Сви ми живимо окружени предметима и стварима које обично сами бирамо и купујемо. Неке ствари су нам дошле као наследство од родитеља или чак бака и дека. Ови мањи или већи предмети насељавају наше домове на дуже време. Постају познати и често непримећени све док се не сломе.
Што су дуже уз нас, то мање остају само предмети.
– Када дуго живите са истим стварима, оне постају део вашег живота. Волим свој дом и ствари у њему. Понекад, посматрајући их, осећам се као да и оне мене гледају, узвраћајући ми поглед, оживљавајући да ми испричају своје приче.
Управо у тој моћи застајања пред свакодневним и његовог поновног откривања, лежи један од кључева који отварају његов свет.
– Толико је малих прича које лете око нас. Само треба да их пажљивије погледате, веома пажљиво ослушнете и ухватите.
У његовом дому зато нема много ствари, али оне које су ту углавном имају своју прошлост.
– Многи људи често имају превише ствари. Мој дом садржи само оне неопходне. Углавном веома старе ствари са богатом историјом. Наравно, ту су и неке нове ствари, првенствено везане за модерне технологије. Било би веома тешко данас их се решити – истиче прослављени литвански писац и илустратор.
Пинокио који остаје у нама
Међу свим књигама које је као дете проналазио у великој родитељској библиотеци, једна га никада није сасвим напустила.
Пинокио.
– Читао сам много веома различитих књига у детињству. Онолико колико сам могао да пронађем у великој библиотеци мојих родитеља. Али једна од тих књига је посебна. То је „Пинокио“ Карла Колодија. Књига о Пинокију је са мном целог мог живота.
Колодијеву књигу илустровао је два пута, у два различита периода свог стваралаштва.
– Између осталог, то је једина књига коју сам илустровао два пута. Први пут 1993. године објавио ју је мој немачки издавач „Coppenrath Verlag“ из Минстера. А по други пут сам илустровао „Пинокија“ – нацртао сам нове монохроматске илустрације – за издавачку кућу „Tyto Alba“ из Вилњуса, 2002. године.
Али оно што га је задржало уз ову књигу није само њен јунак, већ оно што види у његовом путовању.
– То је прича о кривудавом путу пуном грешака којим свако пролази претварајући се од детета у одговорну, одраслу особу. А тај пут се заправо не зауставља на крају детињства, већ траје много дуже. Углавном до краја вашег живота.
Пинокио, верује, не остаје само између корица књиге.
– У сваком од нас вероватно постоји мали део Пинокија. Понекад веома дубоко скривен, а понекад видљив голим оком. Веома често, размишљајући о свом понашању, морам да признам себи да тај мали Пинокио у мени није нестао.
Управо преко Пинокија долази и до Федерика Фелинија, који је у дрвеном јунаку видео много више од лика из дечје књиге.
– Пинокио је био омиљени лик славног италијанског редитеља Федерика Фелинија. Понекад су га пријатељи једноставно звали Пинокио, а сам Фелини га је често помињао у својим интервјуима. Сматрао је „Пинокија“ једном од најбољих књига у историји књижевности.
Каспаравићусу је посебно блиска Фелинијева мисао о крају приче, тренутку у којем несташна лутка постаје послушан дечак.
– Карло Колоди је живео у деветнаестом веку и зато је једноставно морао морализаторски да заврши причу о Пинокију: претварањем непослушне лутке у послушног дечака. Међутим, према Фелинију, то је најмање занимљив и чак најтужнији део књиге.
Јер одрастање, колико год било неизбежно, увек са собом однесе и понешто.
– И заиста, како године пролазе, ми губимо магију детињства и Пинокија као део наше личности. А истовремено губимо и везу са животом какав би он требало да буде. И са тим губитком постајемо добри ученици, добри супружници, добри грађани, па чак и добре спавалице – примећује литвански писац и илустратор.
Књига не мора детету да држи лекцију
Каспаравићус не прави оштру границу између књиге за дете и добре књиге уопште. Још мање воли када прича покушава да свог младог читаоца нечему упорно подучава.
– Да, потпуно сам сигуран да добра дечја књига треба да буде добра књига у општем смислу. Понекад кажем да не стварам књиге за децу, већ за себе – или, тачније, за оно унутрашње дете које је ту остало још од мог детињства.
И данас добро памти како је као дете реаговао када би одрасли покушавали да му објасне шта би требало да мисли или ради.
– Заиста не волим морализовање и дидактику. Сећам се када сам био дете, ако би ми неко веома упорно говорио да урадим ово или оно, обично сам желео да урадим супротно.
Зато његове књиге читаоцу не пружају унапред припремљен одговор.
– Ако ико икада пронађе било какву поруку у мојим књигама, она је толико дубоко скривена да се чини као да је нисам ја послао, већ да је сам читалац открива.
Иста књига, уосталом, никада није сасвим иста у рукама два читаоца.
– Када читате интересантну и привлачну књигу, зарањате у имагинарни свет. А тај свет је другачији за свакога, без обзира на то што сви читамо исту књигу.
Можда управо ту почиње један од најлепших делова читања – тамо где се завршава оно што је писац намеравао.
– На крају крајева, сви се ујутру будимо у другачијој стварности, упркос чињеници да живимо у истом граду, улици или чак у истој кући. Вероватно нема писца који зна како ће се његове књиге читати. Али у томе и јесте сва забава – са осмехом додаје литвански писац и илустратор.
Хумор чува нешто важно
У свету Каспаравићусових књига хумор није украс додат причи да би она била веселија. Он је начин гледања на живот.
– Да, то је тачно. Хумор игра заиста важну улогу у мојим књигама. Од првих књига које сам илустровао па све до оних последњих за које сам писао текстове.
Свет, каже, није савршен, нити живот увек уме да буде лак.
– Живот понекад не мора бити нимало лак. А наш свет није сасвим савршено место за живот. Али немамо друго место. И ако бисмо га чак и пронашли, ко би могао са сигурношћу да каже да би то друго место било боље?
Хумор зато помаже да у свакодневици остане места и за лакоћу.
– Зато морамо дати све од себе и пронаћи начин да наш боравак овде има смисла. Мислим да здрава доза хумора заиста може помоћи да се изборимо са тим.
Чак и у озбиљним стварима понекад постоји једна пукотина кроз коју може да прође осмех.
– Често веома озбиљне и чак тужне ствари имају своју комичну страну. Хумор нам може дати наду и способност да уживамо у свим малим стварима свакодневног живота – наглашава Кестутис.
Иза животиња се често кријемо ми
Његове књиге насељавају животиње, предмети и необична створења, али када их боље погледамо, у њиховим поступцима лако можемо препознати себе.
– Моје приче о стварима и животињама истовремено су и приче о људима. Можда чак и више о људима.
Каспаравићус им позајмљује наше навике, слабости и особине, али им оставља оно што их чини животињама или предметима.
– Када стварам своје ликове, дајем им људске особине, истовремено задржавајући карактеристике ствари или животиња. Ова комбинација различитих особина и слабости људи и ствари може бити веома неочекивана и привлачна.
Понекад резултат изненади и самог аутора.
– То је за мене нека врста игре. Често, док цртам илустрације, несвесно застанем и насмејем се или чак почнем да се смејем својим ликовима. Ако би ме неко посматрао са стране у том тренутку, вероватно би то изгледало помало чудно – признаје Каспаравићус, литвански писац и илустратор.
Оно што не може реч, понекад може слика
Када иста особа и пише и илуструје књигу, текст и слика не морају једно другом да препричавају исту ствар.
– Цртање и писање, иако имају нешто заједничко, јесу веома различите ствари. Не можете нацртати све што се дешава или што осећате. Баш као што не може све оно што видите очима бити написано.
За Каспаравићуса управо у тој разлици лежи предност.
– Када сте истовремено и аутор и илустратор, имате велику прилику да бирате: где ћете испричати причу кроз текст, а где је боље испричати је кроз илустрацију.
Када једна страна већ довољно говори, друга може да ћути.
– Није неопходно нацртати све што је већ написано или написати све што је нацртано.
А будући да илустрација настаје дуго, прича током тог времена још увек може да се мења.
– Цртање илустрација је прилично дуг процес и увек можете исправити неке делове текста ако сматрате да је потребно. Важно је само да не упропастите прелом који сте већ направили на почетку – саветује Каспаравићус.
Златно перо из Београда
Међу градовима и земљама кроз које је стваралаштво овог литванског писца и илустратора путовало, Београд заузима посебно место. Овде је 1990. године добио Златно перо – своју прву међународну награду.
Каспаравићус данас о наградама говори без велике свечаности.
– Да будем искрен, награде ми нису много важне. Оне су као мала бомбона, коју отпакујете, поједете, уживате у њој и одмах заборавите на њу. Да, укусна је, али траје само веома кратак тренутак.
Али на почетку уметничког пута таква „бомбона“ ипак може много да значи.
– Можда је то важније када сте млади и тек започињете своју креативну каријеру, јер вам даје самопоуздање и потврду да нисте погрешили у избору свог пута. Али касније то више није много важно.
Златно перо памти управо зато што је дошло у правом тренутку.
– Награда Златно перо ми је заиста била важна јер је то била моја прва међународна награда.
После ње његов рад лакше је проналазио пут до нових изложби и издавача.
– Након тога ми је било много лакше да постигнем успех на изложбама илустратора Сајма дечјих књига у Болоњи и да успоставим контакте са страним издавачима. Посебно са мојим немачким и тајванским издавачима, са којима сам сарађивао дуги низ година – присећа се он.
Када књига крене сама у свет
Писац и илустратор месецима или годинама живе са једном књигом. А онда је предају издавачу – и она одједном више није само њихова.
– Када завршите нову сликовницу, предате је издавачу, она се одштампа и ви просто заборавите на њу. Обично започнете неки нови пројекат, а та књига сама почиње да живи свој сопствени живот независно од вас.
Понекад тај живот књигу одведе веома далеко.
– Ако имате среће, књига буде преведена на друге језике и започиње путовање око света.
Каспаравићусу је и данас помало необична помисао да негде, у земљи у којој можда никада неће бити, дете отвара његову књигу и чита је на свом језику.
– Заиста је невероватно, па чак и помало чудно, размишљати о томе да можда баш сада негде на другом крају света, на местима која вероватно никада нећу посетити, неко дете чита моју књигу на свом језику.
Његове књиге до сада су проговориле на чак 24 језика.
– Књиге које сам написао и илустровао већ су преведене на 24 језика.
Путовање још није завршено.
– Пре око месец дана, мој агент ме је обавестио да је продао права за једну од мојих књига индијском издавачу, који ће је објавити на асамском језику. Да ли сам икада могао у то да поверујем?
Међу тим језицима сада је и српски.
– И, наравно, веома сам срећан што се моје књиге објављују и на српском језику. Интересантна је чињеница и то да је већина мојих књига већ објављена у јадранском региону: на хрватском и словеначком. А сада је то добар почетак и на српском језику – каже литвански писац и илустратор.
„Змај“ и Кестутис – заједно од 1954.
А онда смо у разговору стигли до једног необичног податка.
И „Змај“ и литвански писац и илустратор Кестутис Каспаравићус рођени су 1954. године.
Један већ више од седам деценија путује међу читаоцима, други је током тих деценија нацртао безброј светова. Зато смо га питали какав би био змај који би могао да путује кроз време.
– Изгледа да смо овај Змај и ја истих година. На крају крајева, рођен сам те исте 1954. године.
Змајева је током живота већ било на његовим цртежима, мада их се, како каже, не сећа много.
– Тешко ми је да се сетим свега што сам нацртао у животу. Али сећам се само неколико змајева. Једног, који је снено ставио своје јаје у кокошињац тачно пред Ускрс, и другог, који је пратио патку и кенгура путујући око света.
А један нови можда тек чека да буде нацртан.
– Прича о змају који путује кроз време веома је занимљива идеја и дефинитивно ћу размислити о њој – обећава литвански писац и илустратор за децу.
Не чекајте педесету
На крају разговора питали смо га шта би рекао младом читаоцу „Змаја“ који можда већ има неку своју причу, песму или јунака, али још није скупио храброст да их стави на папир.
Одговор је могао да стане у једну реченицу.
– Пре свега, ако желите нешто да створите, причу, песму или чак књигу, немојте чекати да напуните 50 година као што сам ја учинио. Једноставно то урадите одмах – поручује на крају разговора Кестутис Каспаравићус.
