Дечак од лишћа, Милана Рокнић

Часопис ”Змај”
Аутор:
Часопис ”Змај”
Дечји књижевни часопис Змај се обраћа се младим читаоцима у Србији. Намера часописа је да књижевно образује децу укључујући српско културно наслеђе.
4 мин. читања
Илустрација

Једном давно, у ствари јуче, пре много векова, заправо прошле недеље… Ма није ни важно када, време ионако није битна ствар, иако је ипак јако важна ствар. Него… Живео тад једном један мали дечак. Живео је он међу лишћем, травом, дрвећем и цвећем. Све око њега је било зелено, па тако и брдашце на ком је живео. А и он је сам био сачињен од лишћа. Имао је кошуљу од лишћа, панталоне од лишћа, ципелице од лишћа, главу, руке и тело од лишћа, па чак и капицу од лишћа. На капицу је био врло поносан јер ју је беше сам направио једног сунчаног дана када му ни крошње дрвећа нису помагале да се заклони од сунца. Сам је себи и име наденуо – звао се Листко. Листко је обожавао природу, од ње је био и створен, а она га је и окруживала. Сваки дан је са првим сунцем он полазио у шетњу и обилазио све дрвеће, све травке и биљчице, али и разне бубице које су на њима живеле. Листку није фалило баш ништа осим можда… пријатеља. Како су дани одмицали, а Листко растао, све више се осећао усамљено и желео је да има бар једног другара. А једне вечери је одлучио и да га направи.

„Па погледај само колико лишћа има око мене“, помислио је Листко, „и више него довољно да направим свог другара.“

Он приону на посао и направи кошуљицу од лишћа баш као своју, панталонице од лишћа, ципелице од лишћа и капицу од лишћа баш као своју. Сунце је већ полако залазило, а док је завршио, Листко се поприлично и уморио. Сео је крај свог пријатеља, обрисао капљице воде са свог зеленог чела и тужно погледао у свог пријатеља.

„Па он не прича? Ја сам се толико трудио и цео дан сам потрошио да би он лежао и ћутао? Па не може ни да ме вија, како ћемо се ми играти?“

Тад једна суза кану низ његово мало лице од најситнијег лишћа, он склопи очи и заспи под месечином. Кад ујутро сунце устаде из кревета, пробуди оно и све остале другаре на земљи, па тако и Листка. Један зрак га натера да протрља очи и отвори их, полутужно се присећајући свог неуспешног покушаја да створи себи пријатеља. Али имао је и шта да види, испред њега је седео један мали дечак и гледао га. Његов пријатељ од лишћа је оживео.

„О, да ли је могуће“, Листко је узвикнуо од среће. „Па ти си жив?“

„Ти вијаш“, рекао је његов пријатељ, ни не одговарајући му на питање. Већ трен касније ливада је одзвањала смехом. Вијa се претворила у жмурке, жмурке у пецање, пецање у гледање звезда и све тако до касно у ноћ када су два пријатеља, срећна и задовољна, заспала под месечином. Овај пут Листко није имао сузу у оку, ни тугу под срцем, он срећно заспа склупчан у свом креветићу од травки недалеко од свог пријатеља којег је толико желео да има.

Ова прича се можда није догодила, али ипак јесте, десила се баш тамо пред вратима снова док је слушао један дечак који није могао да заспи.

ИЗВОР:Змај
ФОТО:Илустрација
Прати
Дечји књижевни часопис Змај се обраћа се младим читаоцима у Србији. Намера часописа је да књижевно образује децу укључујући српско културно наслеђе.
Нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *