На данашњи дан, 17. новембра 1930. године, у Ћуприји је рођен Драгослав Михаиловић, један од најзначајнијих српских књижевника друге половине 20. века. Аутор романа „Кад су цветале тикве“, „Петријин венац“ и „Чизмаши“ оставио је дубок траг у нашој књижевности, претварајући судбине обичних људи у незаборавне приче о животу, страдању, љубави и људском достојанству. Данас се навршава 96 година од његовог рођења.
Мало је писаца који су умели да тако снажно проговоре гласом својих јунака као Драгослав Михаиловић. У његовим књигама живе људи које бисмо могли срести на улици, у комшилуку или у неком малом месту. Они говоре својим језиком, радују се, греше, пате и надају се. Управо у њиховим наизглед обичним животима Михаиловић је откривао велике књижевне приче.
Детињство које је постало књижевност
Рођен у Ћуприји, Михаиловић је рано упознао животне тешкоће. Одрастање, породични губици и искуства младости оставили су дубок траг у његовом каснијем стваралаштву.
Посебно место у његовом опусу заузима књига „Гори Морава“, објављена 1994. године, у којој се враћа успоменама на детињство и родни град.
Кроз призоре породичног живота, дечјих игара, школских дана и сусрета са светом одраслих, пред читаоцима оживљава Ћуприја једног минулог времена. То није само сећање на сопствено одрастање већ и књижевна слика детињства у којем се радост и туга непрестано преплићу.
Михаиловић је показао да детињство није само доба безбрижности већ и време првих великих открића, страхова, питања и сусрета са животом.
Књиге које су обележиле српску књижевност
Књижевну пажњу привукао је 1967. године збирком приповедака „Фреде, лаку ноћ“, за коју је добио Октобарску награду Београда.
Већ наредне године објавио је роман „Кад су цветале тикве“, дело које је постало једно од најупечатљивијих остварења српске послератне прозе. Драматизација романа изведена је 1969. године у Југословенском драмском позоришту, али је после политичких притисака уклоњена са репертоара.
Уследио је „Петријин венац“ (1975), потресна прича о животу жене из рударског краја Србије. Роман је награђен Андрићевом наградом, а 1980. године добио је и запажену филмску адаптацију у режији Срђана Карановића.
За роман „Чизмаши“ (1983) Михаиловић је добио НИН-ову награду.
Његова дела издвајају се по живом говору јунака, уверљивим ликовима и способности да се кроз личне судбине прикаже читаво једно време.
Живот између књижевности и историје
Михаиловићев живот обележило је и тешко искуство политичког заточеништва. Као млад човек ухапшен је 1950. године, а потом упућен на Голи оток, где је остао до 1952.
Деценијама касније, том искуству посветио је вишетомно документарно дело „Голи оток“, бележећи сведочанства људи који су преживели политичке прогоне.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1981, а за редовног 1988. године. Његове књиге преведене су на бројне светске језике.
Писац чије приче настављају да живе
Драгослав Михаиловић преминуо је 12. марта 2023. године у Београду, остављајући иза себе богато књижевно наслеђе.
О његовом одласку редакција „Змаја“ писала је у тексту „Преминуо Драгослав Михаиловић“, а његово стваралаштво добило је посебно место и у разговору са глумицом Ренатом Улмански, која је међу његовим делима нарочито издвојила приповетку „Богиње“.
За младе читаоце, упознавање са Михаиловићевим стваралаштвом представља прилику да открију колико књижевност може да помогне у разумевању људи и времена у којем су живели.
На 96. годишњицу његовог рођења подсећамо се писца који је умео да сачува говор, успомене и судбине оних чије би приче, да нису записане, можда остале заборављене.
Јер управо је то једна од највећих моћи књижевности: да сачува људски глас и онда када време које га је створило одавно прође.

