Рад послао:
НИКОЛА ОГУРЛИЋ, 13 година — ХЕРЦЕГ НОВИ
Објављено: 7. јуна 2026. у 02:09
Да сам чаробњак, не бих желио способност да летим, постанем невидљив или претворим камен у злато. Те жеље припадају дјеци која још вјерују да је највећа снага у ономе што се види. Мислим да је права моћ увијек била невидљива.
Кад бих био чаробњак, људима бих вратио дар да осјете другог човјека. Данас је свијет амбивалентан – необично гласан, а никада тиши срцу. Сви нешто говоре, доказују, објављују, а све мање слушају. Људи имају стотине „пријатеља” на социјалним мрежама, а све су усамљенији. Научили смо да шаљемо поруке на други крај свијета за секунду, али смо заборавили како се изговара једно искрено: „Како си?” Зато бих своју магију искористио да људи поново науче да гледају једни друге очима, а не предрасудама. Учинио бих да свако, макар на један дан, понесе туђи живот на својим леђима – богат човјек да осјети страх сиромашног оца који нема шта да стави дјетету на трпезаријски сто, успјешан ученик да осјети тишину оног који се плаши да одговори пред таблом, онај који је насилан да осјети терет жртве. Мислим да би послије тога на свијету било мање неразумијевања, јер човјек најлакше повриједи из незнања, кад не разумије.
Кад бих био чаробњак, зауставио бих вријеме за људе који непрестано негдје журе. Данашњи човјек живи као да га неко стално јури. Журимо да порастемо, да успијемо, да постанемо „неко”. А успут изгубимо оно најважније: мир, породицу, пријатеље и себе. Људи данас имају све више удобности, а све мање спокоја. Никада се није живјело лакше, а никогда уморније. Зато бих људима подарио тишину. Ону добру тишину у којој човјек чује сопствене мисли. Јер човјек који не умије да буде сам са собом, тешко може бити истински срећан са другим.
Кад бих био чаробњак, избрисао бих најопаснију болест данашњице – равнодушност. Не плаши ме толико зло колико ме плаши навика људи да окрену главу од њега. Свијет не кваре само лоши људи. Често га кваре и добри који су одлучили да ћуте. Научио бих људе да није слаб онај који плаче, већ онај који више ништа не осјећа. Учинио бих да схвате како није велики човјек онај који има моћ, већ онај који има мјеру. И да се величина човјека не види у томе колико је људи побиједио, већ колико је људи надахнуо својим животом и дјелом. Све сам сигурнији да бих, чак и као чаробњак, схватио једну важну ствар: свијет се не мијења магијом, него тихом свакодневном упорношћу. За мене је магија када останеш поштен, иако би било лакше да нијеси, када не узвратиш мржњом на мржњу, када сачуваш доброту у времену које је исмијава.
Сматрам да не морамо имати натприродне моћи да бисмо мијењали овај свијет на боље, него чисто срце, јер су они који својим дјелима пробуде у другима доброту једини стварни чаробњаци нашег доба.
