Осми Међународни фестивал дечјег књижевног стваралаштва „Желим да будем дете“, одржан 24. и 25. септембра у Крагујевцу, окупио је децу, писце, наставнике и љубитеље књижевности, док је на фестивалском литерарном конкурсу учествовало готово 350 ученика из седам држава. Дводневна књижевна свечаност почела је програмом посвећеним Добрици Ерићу, а настављена сусретима писаца и ученика, читањем дечјих радова, доделом награда и песмом.
Крагујевац је два септембарска дана био град деце и књиге. Осми фестивал „Желим да будем дете“, који организује удружење „Где су књиге нема бриге“, спојио је младе ауторе и њихове вршњаке, писце које читају у школским клупама, наставнике, родитеље и све оне који верују да књига и даље има важно место у одрастању.
Фестивал је почео у четвртак, 24. септембра, у галеријском простору Народне библиотеке „Вук Караџић“, програмом посвећеним Добрици Ерићу.
Прича о Добрици
Вече посвећено великом песнику из Груже било је прилика да се публика подсети његових стихова, али и да чује приче о човеку који их је писао.
Професорка Анка Симић говорила је о Ерићевом стваралаштву и његовом значају, док су њене студенткиње представиле стихове и цртице из песниковог живота. Гоца Тимотијевић говорила је о сусретима са Добрицом, а Јована Аксентијевић о томе како изгледа када је омиљени писац, на неки начин, и комшија.
Посебно личан тренутак био је за писца за децу и организатора фестивала Aлександра Јањушевића, који је прочитао песму „Цица из Гривца” из књиге Река с ружом римована. Јањушевић је некада имао примерак те књиге украшен Добричиним рукописом, али га је изгубио.
„На крају, мени је остало да са пуно емоција прочитам песму ‘Цица из Гривца’, коју сам пронашао у књизи ‘Река с ружом римована’, истој оној коју сам имао, украшену Добричиним краснописом, док је, нажалост, нисам изгубио“, истакао је Јањушевић.
Утисак након првог фестивалског дана сажео је кратко:
„Почетак фестивала какав се само пожелети може.“
Писци из читанки стигли у школе
Наредног дана књижевност се преселила међу децу. Пет крагујевачких школа и Савез слепих и слабовидих угостили су писце за децу, па су ученици добили прилику да људе чија имена срећу у књигама упознају и уживо.
„Фестивали су у основи сусрети деце са писцима. Они су крвоток сваког фестивала, а нарочито нашег“, навео је Јањушевић.
Према његовим речима, не постоји мерна јединица којом би се могли сабрати „сва срећа, радост, емоција и све што иде уз сусрете ове врсте“.
Управо ти сусрети деци показују да писац није само име одштампано испод песме у читанци. Писац је неко са ким могу да разговарају, кога могу да питају како настају стихови и приче и ко их можда може охрабрити да и сами почну да пишу.
Скоро 350 ученика из седам држава
Колико је фестивал прерастао локалне оквире показују и бројке. На литерарни конкурс пристигли су радови готово 350 ученика из седам држава, 70 градова и 125 школа.
Међу учесницима фестивалских програма била су и деца из Марибора, Козарске Дубице, Бање Луке, Струге, Велеса, Књажевца, Апатина, Ниша, Београда, Петровца на Млави и других места.
Фестивал је заправо трајао много дуже од два дана. Од расписивања литерарног конкурса до завршне доделе награда прошло је готово девет месеци.
Наставник као чувар детињства
У Народној библиотеци „Вук Караџић“ одржан је и стручни скуп „Наставник, чувар детињства“, на којем су говорили проф. др Жељко Младеновић и Маја Радоман Цветићанин.
Разговарало се о наставнику некада и данас, променама кроз које пролазе деца, родитељи и школа, али и питању како се просветни радници сналазе у свету који се непрестано мења.
„Наставник некад и сад, прилично тешко упоредити, дете некад и сад, још теже за поређење, родитељи некад и сад, тешко да има додирних тачака, бар са просветарске стране гледано“, записао је Јањушевић после скупа.
Ипак, на питање има ли излаза, његов одговор био је недвосмислен:
„Свакако!“
Реч су добили млади аутори
Један од најлепших делова фестивала био је јавни час читања у парку код Соколане. Награђени и похваљени ученици представили су своје радове пред публиком.
Јер циљ литерарног конкурса није само изабрати најбоље. Много је важније подстаћи дете да напише прву песму или причу и осети да оно што ствара неко жели да прочита.
„Иако је поента конкурса да децу мотивишемо да пишу, такмичарски дух није ништа мање битан. Он нас на неки начин профилише и спрема за изазове који нам предстоје. Свакако је најбитније учествовати, али ипак треба издвојити оне који се својим талентом и радом и сами издвајају“, поручио је Јањушевић.
У Основној школи „Станислав Сремчевић“ уследила је додела награда и захвалница. Деца, њихови наставници и родитељи, као и писци, поново су били на истом месту.
„Деца, наставници, родитељи, писци, сви у истом строју. Култура ће победити“, поручио је Јањушевић.
Песма за крај
А после писане речи стигла је песма.
У завршници фестивала певали су деца и одрасли, уз хармонику, а посебан део програма био је хуманитарни концерт хора „Распевана просвета“, који окупља просветне раднике из Алексинца, Ниша и Ражња.
„Какав би то фестивал био кад се не би песмом зачинио“, записао је Јањушевић.
Тако је фестивал који је почео причом о Добрици Ерићу завршен песмом, дружењем и још једним подсећањем да књижевност за децу није само оно што стоји између корица.
Она живи онда када се књига отвори, када песник дође међу своје читаоце, када дете стане пред публику и прочита прве стихове које је само написало.
А готово 350 младих аутора који су ове године послали своје радове најбољи су доказ да деца и даље имају шта да кажу и напишу.
Можда ће се међу њима једног дана појавити и неки нови писац чије ће се песме и приче читати у школским клупама.
До тада, најважније је да пишу.
И да има ко да их чита.
