Виле су необична бића. Многи тврде да оне не постоје. Међутим, увек се појави неко са бујном маштом и пожели веровати у нестварну причу коју ми називамо бајком. Често сам се питала одакле виле у бајци? Њихово постојање би требало да буде тајна. Пало ми је на памет да је међу људима од памтивека постојао неко ко није знао да чува тајну. Тако су се и оне нашле у бајкама поред страшних џинова, вештица, патуљака и змајева.
Покушајте да употребите машту и замислите следећу причу која гласи овако.
Једном давно живела је једна врло радознала и брбљива девојчица. Звала се Сања. Зашто баш Сања? Онај ко је предодређен за маштање мора да пуно сања. Ето зато!
Замислите даље. Сања је живела у једном граду који је имао пуно кућа и у тим кућама су живели људи који су сваког дана радили. Нису имали ниједан слободан дан и нису знали шта су то весеље и радост. Наравно, био је то најбогатији град у целом краљевству. На брду у центру града био је дворац у коме је живео краљ са краљевском свитом. Он је био владар земље која се простирала између три планине и једне реке. У том краљевству су владали строги закони и сви су их поштовали. Устајали су пре изласка сунца, одлазили на посао и враћали се кући када је сунце залазило. Било је ту људи разних занимања: рудара, војника, лекара, занатлија, сточара, земљорадника, воћара, цвећара, чистача, праља, златара, сликара, писаца, кувара, возача, лакеја. И сви су радили како би краљ имао леп живот. Руку на срце, он није био пуно захтеван, али је био цепидлака по питању чистоће и сваког дана би се изнервирао због флеке на одећи, распараног шава или откинутог дугмета. Помислићете да су праље и шваље биле аљкаве. Нису. Биле су заиста вредне. Мучило их је што су после година непрекидног рада постале превише уморне. Сви становници су били уморни, али у том краљевству нико није знао шта значи одмор. Мислили су да им је сан сасвим довољан.
Деца у краљевству су имала мало обавеза и пуно слободног времена за игру. Сања се играла са другом градском децом на тргу. У току пролећа и лета су одлазили на ливаде око града или у шуму у потрази за печуркама и шумским воћем. На ливади су чували велико стадо снежнобелих оваца и играли се разних игара. Често су се смејали шалама и повремено спавали у хладу великих стабала у чијим крошњама су цвркутале птице и скакутале радознале веверице. Сања је једина од све деце причала најлепше приче и сви су је због тога волели. Слушајући је, деца су замишљала нека далека краљевства у којима се живи другачије. Дебељуце су волеле приче о храни и колачима. Креативна деца су обожавала приче о чудним справама и летелицама. Спретна деца су нетремице слушала приче о витезовима који се боре против змајева. Плашљива деца су волела приче о чаробњацима и њиховим чудним моћима. Храбра деца су често тражила приче о дивовима. Најмлађи међу њима су пажљиво слушали приче о вилама и патуљцима.
Једног дана су деца одлучила да одаберу најлепшу причу. Расправљали су сатима и сложили се да су приче о вилама најбоље, јер оне помажу свима у свакој причи. Пожелели су да сазнају где оне живе и да пронађу бар једну вилу која ће одговорити на сва њихова питања. На та питања нису знали одговоре. Сви су очекивали да их зна Сања. Сви су је погледали.
Она им је рекла: „Рећи ћу вам сутра. Сутра је време за нову причу.“
Деца су отишла кући на вечеру. Сања је пред спавање гледала звездано небо кроз отворен прозор своје собе. Чула је хук сове и песму зрикаваца. Ваздух је опојно мирисао на цветове липе.
Помислила је: „Ох, када би ми у сан дошла једна вила!“
Легла је и загрлила миришљави јастук. Њена мама је била праља и зато је све у кући увек било чисто и мирисно. Брзо је заспала. Негде пред зору пробудило ју је неко шушкање. Помислила је да је то миш који грицка корице старих књига на полици. Полако је устала и на прстима пришла месту одакле је чула тај звук. Собу је испуњавала нека чудна светлост. Помислила је да су то месечеви зраци. Изненада је на полици угледала отворену књигу. На њеним страницама је седело неко необично створење. Било је мање од њене чигре, имало је зелену хаљину, дугу косу и прозирна крила на леђима. Личило је на неку сасвим малу лутку. Сања се уплашила, а срце јој је све брже куцало. Пружила је прст ка књизи и додирнула то створење.
Оно јој је рекло: „Сања, спавај! Пусти ме на миру да читам књигу.“
Сања је протрљала шаком очи и поново погледала. Не сања, ово није сан!
Питала је: „Ко си ти?“
„Ја сам вила. А ти ниси добра девојчица! Не знаш да чуваш тајну!“ — рекла је.
Сања је поново питала: „Какву тајну?“
„Годинама свако вече долазим у твоју собу да читам. Ти ниједну књигу ниси прочитала, а знаш пуно прича?!“ — рече љутито вила.
Сања је гледала у чуду. Није знала да чита, али је знала да говори.
Мало се замислила и почела да прича: „То су књиге моје баке. Она ми је некада давно читала бајке. Ја сам их запамтила и причала другој деци. Многе бајке сам смислила на путу до великог стабла. Посматрала сам људе и њихове тренутне проблеме. Тако сам кроз бајку испричала њихове приче. У нашем граду има пуно људи и свако има своју причу.“
Вила је устала, окренула се према Сањи и питала: „А тако значи!? Никада до сада ниси видела виле?“
Сања: „Нисам. Ти си прва вила коју видим.“
Вила: „Ја због тебе и твојих прича морам да измишљам приче за мале виле и вилењаке у нашем селу!“
Сања: „Колико вас има у том селу?“
Вила: „Има нас довољно. Увек када се код вас роди беба, код нас се роди вила.“
Вила је узлетела, затворила књигу и села на корице. Око ње се ширио светлуцави вилински прах. Сања је нетремице посматрала тај призор и ћутала.
Вила је наставила причу: „У наше село никада не долазе одрасли људи, јер са годинама изгубе машту и забораве дечје снове и жеље. Свака вила има по једно људско дете које штити и чува. Док ви ноћу спавате, ми долазимо у ваше снове и учимо вас новим вештинама. Унапред знамо шта ће свако од вас постати када порасте. Живите у друштву које је заборавило суштину живота. Заборавили сте да волите, славите живот и одмарате се. Више немате ниједан празник у току године. У ништа не верујете. Много сте несрећни и тога нисте свесни. Нису златници све што је људским бићима потребно у животу. Поједе вас похлепа и гордост.“
Сања је нежно узела вилу у руке како би је боље видела. Вила је била њених година, рођене су истог дана и личиле су једна на другу. Узлетела је са њеног длана, пољубила је у образ и летела око главе. Посула је вилинским прахом. Чаробни прах је омогућио Сањи да види ствари које никада није видела. Опростила се од виле са првим сунчевим зрацима. Девојчица је изашла на улицу и видела све људе онакве какви заиста јесу. Јежила се од чудовишта и смрада који се ширио око њих. Радовала се због светлости која исијава из њене маме и многих људи који су јој били драги. Видела је очај, болест и страх који су се увукли у већину људских срца. Чудне, слане капи су јој се котрљале низ лице. Није знала шта је то, али осећала је неко олакшање када јој се поглед разбистрио.
Код великог стабла су је жељно очекивала сва деца из града. Седела су на трави у хладу, а Сања је села на корење које је попут фотеље извиривало из земље. Испричала им је причу о вили, вилинском селу и чаробном праху.
Рекла им је: „Свако од вас има своју вилу и она вас у сну посећује, али ви то заборављате када се пробудите. И ваши родитељи су заборавили да вас грле и проводе време са вама. Нико од вас не слави рођендане, нити имамо неки празник. Људи нису робови и ствари. Људи су бића са емоцијама и осећањима. Знате ли шта је то љубав?“
Деца су ћутала. Нико им о томе никада није причао.
Сања им је говорила: „Љубав, то је када загрлите маму и око срца осетите топлину која вас изнутра греје. Љубав је када осетите лептириће у стомаку када неког видите. Љубав је када наместите кревет и попакујете играчке да мама то не мора да ради. Љубав је када баки и деки испечете колаче, а они вас ставе у крило, мазе по коси и причају најлепше приче. Љубав је када посадите цвеће, које месецима заливате. Оно заузврат расте, цвета и дивно мирише. Љубав је када дека у дворишту посади трешњу. Она расте како ви растете. Дека окачи љуљашку и љуља вас сваког дана. Када трешња сазри, ви се са другарима пењете на стабло и једете укусне, црвене плодове. Љубав је када се сунце рађа и када се појави дуга после кише. Љубав је рођење деце, птица, јагњића, лептира. Љубав је песма птица и зрикаваца, жубор потока, шуштање лишћа и мирис ливадске траве. Најлепша љубав је дечји смех. Погледајте око себе и видећете колико љубави има око свих нас. Идите кући и реците то вашим родитељима.“
Деца су се са пуно наде вратила кућама. Све ово су испричали родитељима. Преко ноћи се догодила чаролија. Сања по први пут није могла да спава и посматрала је како се свака звезда претвара у вилу и заједно лебде изнад града, посипајући чаробни прах. Сутрадан су се у граду пробудили неки нови људи. Смејали су се, грлили и љубили. Краљева вика се чула из дворца, али никога није било да му донесе доручак и да га обуче. Дворац је био пуст, а краљ се претворио у статуу која седи крај фонтане, покушавајући да попије воду из шаке. Сања је ослободила све људе из њеног града и краљевства од чаролије којом су деценијама сви били зачарани.
Живот је само један и ма колико да је тежак, вреди сваког осмеха и сваке сузе.
Уз бајку „Девојчица која је причала бајке“, њена ауторка Вера Лазић послала нам је и поруку која нас је посебно обрадовала:
„Поштовани,
Моје детињство обележио је ваш часопис за децу. Пуно вам хвала што постојите. Ваш часопис био ми је инспирација да пишем приповетке, бајке и песме за децу. На овај начин желим да вам се одужим за све срећне тренутке док сам као дете читала свој примерак „Змаја“.
Са великим задовољством шаљем вам своју бајку „Девојчица која је причала бајке“, која је део е-књиге „Фантастичне бајке и друга чудеса“.
Пуно успеха у даљем раду жели вам
Вера Лазић, Младеновац“
„Змај“ захваљује Вери Лазић на дивним речима, указаном поверењу и бајци коју је поделила са нашим читаоцима. Посебно нас радује што је „Змај“, који је пратио њено детињство, остао део њеног света књижевности и стварања.
