Рад послао:
ВАСИЛИЈЕ ТОМИЋ, 8 година — ХЕРЦЕГ НОВИ
Објављено: 7. јуна 2026. у 01:54
Драги „Змају”, вријеме је за причу!
Док је напољу дувао вјетар и приближавао гране прозору, у топлој бакиној кухињи све је мирисало на укусно јело. Тихо је, као да сви спавају. Али, у шпајзу је било другачије. Тамо се водио необичан разговор.
„Пст… овамо!”, зачуо се тихи глас.
„Ко је то?”, упитао је уплашени сок од купине, тек донесен са полице.
„Не бој се”, рече мед са горње полице. „Ја сам, твој комшија. Овдје смо сви пријатељи.”
„Ја сам брашно”, убаци се бијели џак из угла. „Моја прича почиње на златном пољу, гдје ме је сунце гријало, а млин самљео у фини прах.”
„А ја сам мед”, настави слатки глас. „Пчеле су ме сакупљале са најљепших цвјетова на ливади, а бака ме пажљиво спаковала у теглу.”
„Ја сам џем од шљива”, поносно рече тамна тегла. „Мене је бака дуго кувала, мијешала и додала мало шећера да будем сладак.”
Сви су причали о свом поријеклу и о томе како су стигли у ову чаробну кухињу. Одједном, врата шпајза се лагано отворише. Појавила се бака са осмијехом на лицу.
„Вријеме је да направим нешто слатко за моје унуке”, рече бака тихо.
Узела је брашно, мед и џем. Сви су знали да ће постати дио нечег дивног. Јер, тајни састојак сваког бакиног јела није био ни мед, ни џем – већ чиста љубав.
