Две пахуље снега у лету тихо шапућу:
„Ја ћу да сиђем до брега!“
„А ја ћу пасти на кућу.“
Ал’ прва паде на главу кудраве секе Златије,
а друга у реку плаву
да се још воде напије.
Која је пала на косу Златије, мале девојке,
ко да се сребро разасу
низ њене плаве увојке.
А која паде у реку,
у кап се воде претвори,
и сада кроз земљу далеку
тече и тихо жубори.
