Снег пада већ трећи дан: лако, бешумно, упорно. Чини ти се да је планина умрла, па снег жури да је покрије белим покривачем. Нема ветра. Ни гранчица да се помакне. Тек се понекад зачује завијање вука од глади и самоће. И поново започиње бела прича снега, која успављује…
Једно се мало дрво повило од тежине пахуља. Личи на дете с теретом на леђима. Похитах да му помогнем. Ухватим дрвце длановима и снажно га стресем. Оно се исправи, оснажи и махне ми љубазно танким гранчицама.
— Хвала ти!
