Десанка Максимовић рођена је пре тачно 128 година, 16. маја 1898, у Рабровици код Ваљева, а то је песникиња чије ће име постати једно од најсветлијих у српској књижевности и једно од најдражих у свету детињства.
Потекла је из учитељске породице — од оца Михаила, учитеља рабровичке основне школе, и мајке Драгиње, кћерке бранковинског свештеника. Од најранијих дана била је окружена светом књиге, школе и тихе народне мудрости.
Недуго по њеном рођењу породица се преселила у Бранковину, село које није остало само место детињства, већ једно од дубоких извора њене поезије. Тамо је научила прве школске лекције, али и нешто више: да слуша природу, препознаје тишину и у обичном дану види чудо.
Из тог света — учитељске куће, ваљевског краја, липа, река, ливада и школских клупа — израсла је песникиња која ће касније говорити једноставно, али никада сиромашно; нежно, али никада слабо. У њеном песничком свету дете није само мали читалац коме се нешто објашњава, већ биће које види, осећа, пита, памти и чуди се.
На сајту часописа „Змај”, у тексту из архиве у коме Десанка говори о себи, драгоцено је њено сведочанство да су јунаци њених песама често људска осећања, бића и појаве које је упознала и заволела у детињству: сунце, пролеће и природа. Она сама каже да је још као дете постала „поклоник” јутарњег чуда које се јављало иза липа у порти, и да то поданство није променила ни касније. Управо ту треба тражити корен њене поезије за децу — у детињству које није прошло, већ је остало да светли кроз стихове.
Десанка Максимовић и детињство које је постало поезија
Десанка није писала за децу као неко ко им се спушта, већ као неко ко их разуме. У њеним песмама природа говори дечјим језиком: мраз по прозору слика и шара; љубичице се буде да их пролеће не затекне успаване; птице се споразумевају без књига и речника; ливада, река, шума и зима имају своју душу, покрет и глас. „Змај” је зато с разлогом објављивао њене песме и приче — „Мраз”, „Љубичице”, „Језик птица”, „Бака”, „Покосена ливада” и „Причу о раку кројачу” — јер се у њима јасно види оно најдесанкиније: умеће да се детету отвори читав свет, а да се не изгуби ниједна нијанса лепоте.
У песми „Бака” дете не жели раскош ни играчке, већ три баке: једну да прича приче, другу да га брани, трећу да се с њим игра. У тој једноставној слици налази се читава Десанкина поетика детињства — потреба за заштитом, за причом, за игром и за нежношћу. Њена дечја поезија не одваја машту од живота; она их спаја тако природно да и бака, и птица, и мраз, и љубичица постају део истог великог дечјег света.
У једном од текстова објављених на сајту „Змаја” упечатљиво је описана Десанкина посета реци Уб: њен сусрет са природом, благост према дечаку који се уплашио змије и реченица којом га зауставља да је не убије, објашњавајући да је змија безопасна и корисна. Тај детаљ говори можда више од многих великих биографских одредница: Десанка је свет посматрала са пажњом, без суровости, са разумевањем за свако живо биће.
Зато се њена поезија не може одвојити од доброте. У тексту „Десанка Максимовић о себи”, она пише да су критичари понекад говорили како су јунаци њених дела бољи него људи у стварном животу, па закључује да би се, ако је тако, могло рећи да је један од јунака њених дела управо доброта као људска особина. То је можда једна од најтачнијих реченица о њеном стваралаштву. Доброта код Десанке није украс, није поука залепљена на крај песме, већ тиха унутрашња светлост њеног писања.
Улога Десанке Максимовић у „Змају”
У дугом стваралачком веку Десанка није била само аутор чије су песме редовно објављиване у „Змају”. Од 1967. године, као председник Друштва пријатеља књиге и уметности за децу, активно је учествовала у раду редакције и бринула о квалитету часописа. Иако формално није била главни уредник, њен утицај на садржај и дух „Змаја” био је значајан: сарађивала је са Миром Алечковић, која је обављала уредничку функцију, и својим ауторитетом и присуством доприносила да часопис остане живо место сусрета деце и поезије.
Њена биографија води од Бранковине и Ваљева до Београда, од гимназије до студија књижевности, историје и историје уметности, од наставничког позива до највећих књижевних признања. Али код Десанке никада није нестала она прва, бранковинска мера света. И када је путовала, и када је сусретала велике људе, и када је постала песникиња коју познаје читав народ, у њеној поезији остао је мир завичаја, шум природе и достојанство обичног човека.
У хронолошком прегледу живота и дела објављеном на сајту „Змаја” бележи се да је Десанка током дугог стваралачког века објављивала књиге за децу, преводила, добијала значајна признања, била присутна у књижевном и културном животу, а 1988. године објавила и збирку „Песме о птицама”. Њен опус остао је широк, али се у њему дечја књижевност не јавља као споредна област, већ као природан наставак њеног најдубљег осећања света.
За часопис „Змај” Десанка Максимовић није само велико име из историје књижевности. Она је песникиња која се враћа сваком новом читаоцу, сваком детету које први пут открива да песма може да буде и слика, и утеха, и игра, и опомена, и загрљај. Њени стихови нису изгубили дах времена, јер нису писани за један тренутак, већ за оно у човеку што најдуже траје.
Зато се дан њеног рођења не памти само као биографски датум. То је дан када је у Рабровици почео живот песникиње која ће детињство претворити у књижевност, природу у саговорника, а доброту у трајни завет. Десанка Максимовић остала је песникиња којој се верује — јер њена реч долази из живота, из завичаја, из детињства и из срца које је умело да чује и оно најтише.
„Крвава бајка”
„Крвава бајка” је најпознатија антиратна песма Десанке Максимовић, настала после вести о стрељању крагујевачких ђака у октобру 1941. године. У њој је описана судбина читавог одељења које је заједно учило и сањало, а потом у једном дану страдало. Песма је једноставна по изразу, али снажна по поруци: невина младост постаје симбол уништене будућности народа.
Кључни стихови: „Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану, умрла је мученичком смрћу чета ђака у једном дану.”
