Андрић је био у служби Отаџбини и човечанству, а као „дипломатски приповедач“, Андрић оставио неизмеран траг, који је још увек недовољно истражен и познат јавности у нашој земљи.
Иво Андрић био је један од најпознатијих књижевника 20. века, али и врсни дипломата. Рођен је у Травнику од оца Антуна и мајке Катарине, када је имао две године остао је без оца, који је преминуо од туберколозе. Притиснут немаштином, његова мајка одлучила је да младог Иву да на усвајање, а одвела га је код тетке и тече где живи неколико година.
Адрић ће у Вишеграду завршити основну школу, и тамо се први пут срести са главним мотивом моста свог најпознатијег књижевног дела На Дрини Ћуприја, који ће објавити тек након завршетка Другог светског рата.
Након завршетка основне школе, књижевник се сели у Сарајево где похађа гимназију, а након завршене гимназије уписује студије на Мудрословном факултету Загребачког свеучилишта. Важан податак је да је он већ тада је био афирмисани писац.
Убрзо након званичног уписа на Загребачки факултет, млади Андрић одлази у Беч и своје школовање наставља на Филолошком факултету, одсеку за славистику. Притиснут неповољном климом која је владала на факултету у Бечу, одлучује да оде у Краков, где ће наставити студије.
У Кракову затиче га вест о Сарајевском атентату на престолонаследника Фердинанда 28. јуна 1914. године. Као истински родољуб осетио је потребу да се врати у своју земљу.
После повратка, неколико месеци проведених у земљи, хапси га аустроугарска полиција у Сплиту, а разлог је што је био познат као припадник националне омладинске организације „Млада Босна“.
У затвору ће провести нешто више од годину дана, а после свеопште амнестије биће пуштен из затвора. Након завршеткла Првог светског рата, млади писац објављиваће у најпознатијим књижевним часописима, и активно радити на часопису „Југ“ у коме је стекао велику популарност. Тих дана, видна и приметна је његова заинтресованост за дипломатију.
Млади књижевник одлучује да се званично обрати Министарству спољних послова тј. министру Анти Трумбићу, са молбом да буде распоређен као службеник у дипломатској мисији краљевне Срба Хрвата и Словенаца у Њујорку. Министар Трумбић подржао је његов захтев али касније игром случаја неће бити распоређен на ту позицију.
Иако је објављен и указ о постављењу књижевника на дипломатску службу у генералном конзулату краљевине у Њујорку, а објавио га је регент Александар до одласка у Њујорк неће доћи.
Андрић одлази на службу у Ватикан, у Рим где постаје чиновник при мисиији краљевства Срба Хрвата и Словенаца при Светој столици. То је била његова прва дипломатска служба. Наредних година обављаће разноразне дипломатске функције, а службоваће је у десет градова и осам држава.
После Ватикана биће премештен у Букурешт, затим у Трст где остаје најкраће, два-три месеца, након чега ће отићи да службује у Грац, затим у Париз, а потом у Брисел.
Све до посланства у Мадриду 1928. године Иво Андрић је обављао дужност вице конзула, што значи заменик генералног конзула, у сатусу секретара.
Иво Андрић није имао завршен факултет у том тренутку, а исти је био у обавези да заврши како би наставио своју дипломатску каријеру. Те године књижевник ће одбранити своју докторску дисертацију на немачком језику „Развој духовног живота у Босни под утицајем Турске владавине“. У априлу 1930. Постаје стални члан краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви.
У том тренутку се нашао у стецишту,прплитања интреса светске дипломатије. Ту остаје остаје до 1933. године. Друштво народа имало је за функцију да заштити мир у свету.
Користиће му да успостави контакте са бројним светским дипломатама. Његов успон у каријери почиње доласком на власт председника Милана Стојадиновића, 24. јуна 1935.
Њих двојица имали посебан однос и сарадњу. Сам Стојадиновић ће у својим мемоарима рећи дословце:
– Њега сам веома ценио, и полагао на његово мишљење у свим важнијим питањима. Он је био Србин католичке вере, из Босне, књижевник паметан и одмерен у мишљењу. Дипломатске ноте које би он у договору самном стилизовао било је задовољство читати – рекао је председник Владе.
Андрић никада није креирао политику, али је он спороводио. Већ 1937. постаје помоћник министра Спољних послова, што ће значити да је други човек поменутог министарства. Међутим, у јесен 1941. године, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да они буду спасени из заробљеништва.
Због неслагања са политиком владе, у рано пролеће 1941. године, Андрић је властима у Београду поднео оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу је као званични представник Југославије присуствовао потписивању Тројног пакта.
Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем амбасаде напушта Берлин и наредна два месеца проводи на Боденском језеру.
Одбио је да се склони у Швајцарску и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера.
Новембра 1941. године је пензионисан на сопствени захтев, али је одбио да прима пензију. Рат је провео у Београду, у изолацији. Одбио је да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.
Из моралних разлога, одбио је позив културних радника да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке“ за време док „народ пати и страда“.
Дипломата, и књижевник повлачи се у тишину своје изнајмљене собе у Призренској улици у Београду. Тада настају романи „Травничка хроника“, а крајем 1944. године окончао је и роман „На Дрини ћуприја“.
Оба романа објавио је у Београду, неколико месеци пошто је завршен Други светски рат. После свих ових наведених чињеница, Андрић је био у служби Отаџбини и човечанству, а као „дипломатски приповедач“, Андрић оставио неизмеран траг, који је још увек недовољно истражен и познат јавности у нашој земљи.
Дипломатском службом, у периоду између два светска рата, Иво Андрић се сврстао у ред српских интелектуалаца, у првом реду књижевника, попут Јована Дучића, Бранислава Нушића, Милана Ракића, Милоша Црњанског, Светислава Басаре, Душана Ковачевића, Виде Огњеновић и других, који су свој приповедачки дар ставили на ползу националне безбедности свог народа и државе.
