Високо на врху старог кестена, међу хиљадама осталих листова, налазио се и један лист жељан пустоловина. „Какав је то живот, – говорио је суседним листовима, – вечито на истоме месту?! Ја хоћу да путујем!“
Лишће је зашумело у одговор: „Ми припадамо овом кестену!“
„Ја хоћу да одем!“
„Отићи ћеш, мали, – рече кестен. – Сачекај мало, па ћеш отпутовати!“
Захладнело је. Јесен је дошла у шуму. Лишће је почело да опада, па тако једнога дана отпаде и пустоловни кестенов лист. Ветар га дохвати и понесе, па је летео, летео.
„То је живот!“ – радовао се он.
А онда ветар утихну и кестенов лист паде на неку живицу. „Шта?! Зар је већ крај? Зар на овом бедном глогу да завршим живот?“ – љутио се.
Љутња није помогла, стајао је непомично на глогу. Сутрадан наиђе један ђак трећег разреда. „Баш ми треба лист за хербаријум!“ – рече.
„То је већ боље, – одахнуо је кестенов лист. – Сад путујем даље.“
Тако је на крају доспео у дечаков хербаријум и ту се сасвим осушио. Прилепљен за хартију, изгледао је лепо, али више није осећао жељу да путује. А стари кестен је на пролеће добио ново лишће.
