Био једном један дечак, син доброг и богатог трговца. Све богатство је наследио од оца, само што син није био толико паметан. Брзо је све потрошио. Имао је још само пар папуча и пиџаму.
На срећу јадног сина, један добродушни старац му је поклонио кофер. Нажалост, дечак није имао шта да стави у њега, па је сам сео, што га је довело до открића да кофер може да полети чим притиснете браву.
Са страхом се забио у климави кофер, надајући се да се неће поломити. Летео је све даље и даље, док није слетео у Турску. Сакрио је свој кофер у шуму и отишао у град. Тамо је био огроман замак. “Какав је то дворац?” — упита дечак једну Туркињу.
Она је љубазно одговорила. „Тамо живи султанова ћерка, младићу. Очигледно би она, принцеза, постала веома несрећна због љубавника који јој је суђен пророчанством. Због тога ником није дозвољено да јој приђе.
Не могавши да одоли радозналости, вратио се у свој кофер и одмах одлетео до највише куле замка. Кроз прозор је угледао лепу, уснулу принцезу. Изгубио је контролу над собом, полако је пришао и пољубио је.
Принцеза се запрепастила, али се њен страх претворио у чуђење. Момак је рекао да је турски бог, јер је долетео тамо у коферу. Без икаквог оклевања, почео је да говори о њеном изгледу. О свакој њеној особини знао је да са страшћу исприча бајку.
Знао је лепо да прича, па је одмах затражио руку принцезе, на шта је добио потврдан одгвор „Следеће суботе морате да дођете овамо, јер султан и султанија долазе на чај. Побрините се да испричате најлепшу бајку. За моју мајку она мора бити морална и озбиљна, а за мог оца комична и смешна!”
Момак је отишао да се спреми за суботу. Купио је нови огртач и много времена и пажње посветио причи коју је требало да исприча.
Убрзо је била субота, била је присутна краљевска породица и цео двор. Момак је дочекан пријатељски и сви су били жељни да чују његову причу. Чим је почео да прича, је оживљавао беживотне предмете, ликове од којих је сваки имао своју причу. Лонци, тигањи, шибице, свако је имао нешто да каже.
Краљевски пар је био импресиониран, могли су у потпуности да уживају у живахним кухињским предметима. Одмах су дечаку дали руку принцезе. Наравно, уследила је забава да се прослави венчање. Цео народ је био радостан и усхићен. Момак је је славио и пролетео кроз ватрометом посуто небо. Било је дивно.
Када је слетео у шуму, вратио се у град. Људи су тврдили да су својим очима видели бога Турака како лети у пламену. Син богаташа никада раније није био тако срећан.
Када се вратио у шуму, његовог кофера није било нигде, тамо је лежала само гомила пепела. Ватромет је изгорео кофер. Никад више није могао да се врати принцези, а она га је вечно чекала.
