Тајна је кад нешто мислиш, па о томе нећеш никоме да кажеш. Тајна може и да се направи. Да се направи? Да, да се направи. Како?
Испричаћемо вам како је Немања лако направио тајну. Лако и случајно.
Чепркао је по маминој остави и на полици угледао обичну теглу, која је због нечег мами требала. Тегла која и није била баш тако обична, као што ви мислите, већ широка и лепа, а уз то још и празна, допала се Немањи јер је њему била потребна за његове кликере. Кроз тако лепу стаклену теглу могао би он, увек када то пожели, да посматра своје разнобојне кликере, стакленце и гвозденце. Да их гледа и да им се диви.
Баш када је хтео да сложи своје кликере у теглу, она је пала и разбила се. Уплашио се Немања, па је брзо покупио парчиће стакла и бацио их. Дошла мама с посла, а Немања ћути. Ништа не говори.
Тајна о разбијеној тегли почела је да га боцка, мучи, штипка и шапуће: „Немања, нећу да будем твоја тајна. Нећу и готово! Хајде, испричај мами све о мени… ”Досадило Немањи, а и видео да му то баши није нека тајна, кад га тако нервира, па исприча све мами.
