Мој мали несташни сат
сломио ноћас врат
и морао да стане.
А још колико лане
радио без грешке,
казаљке те вртешке,
вртео све укруг,
и дугу ноћ у дан дуг.
Пратио време по другом путу
и тачно у минуту
куцао по ваздан.
Ал ноћас мали враголан
ухватио га ваљда сан
претурио се и пао
и – цак! – одједном стао.
