Била једна коза, па имала у шуми кућицу и седам јарића. Кад год је полазила од куће, затварала је јариће у кућу. Саветовала им је да никоме не отварају врата, јер може доћи вук, па ће их појести. А кад се враћала кући, певала је пред вратима:
Јарићи, козлићи,
отворите сами
својој милој мами!
У гори сам била,
хладне воде пила,
напасла се травице
и зелене шумице.
Носи вама мама
пуно виме млека,
па тече ко река,
низ ножицу
у травицу!
Јарићи би познали мајчин глас и одмах отворили врата.
Слушао то вук из шуме. Кад је једног јутра коза отишла, он дође пред врата и почне дубоким гласом певати:
Јарићи, козлићи,
отворите сами
својој милој мами!
У гори сам била,
хладне воде пила,
напасла се травице
и зелене шумице.
Носи вама мама
пуно виме млека,
па тече ко река,
низ ножицу
у травицу!
„Не можеш нас преварити, не можеш! Не пева наша мама тако!“, повикаше јарићи из куће и не хтедоше отворити врата.
Вук утањи глас да би био што сличнији козином гласу, па поче поново певати. Јарићи опет познадоше да то није њихова мајка и не отворише врата.
Дуго је вук чекао. Кад виде да их не може преварити, оде љут и гладан у шуму.
После је дошла коза. Јарићи јој испричаше како је неко долазио и певао друкчијим гласом, па му они нису хтели отворити врата.
„Паметни мамини! То је био вук. Да сте му отворили, све би вас појео!“, рече коза и даде им да се насисају слатког млека.
