Mемоари старог дечка (који је за читав живот сачувао детињу племенитост и радозналост) зраче добротом. То је основна карактеристикa књига Раше Попова. И кад говори о злим људима, Раша не осуђује, не пресуђује, само описује, са жаљењем и покушајем разумевања („Суровости има свуда, јер дивље мисли има свуда.“). Али највише прича о добрим људима, својим родитељима и учитељима, мудрим и храбрим људима, добрим и несрећним, посебно о угроженима и јуродивима. Диви се вештим и врелним, досетљивим и пожртвованим.
Књига је пуна луцидних запажања о лепоти природе, једноставног породичног живота, о играма, храни, о светлости и радости, али и о супротним појавама о мржњи и окрутности људској, о злој судбини нејаких, о дечјим страховима, о рату, нарочито о рату („Децу рат не штеди. Ратни хушкачи радо користе децу.“ – „… рат је машинерија за уништавање детињства.“).
У томе низу прича, понекад казиваних напрескокце и после допуњаваних, често заискри ведар дух познатог нам Раше Попова и његова неодољива духовита мисао. Говорећи, рецимо, о интересовању данашње деце за роботе, онако узгред,зано је да каже: „Кад засмејем публику, кад засмејем децу као дечји говорник, дечји квазиглумац, дечји кловн, ја сам најсрећнији. Јер тада дајем деци оно што робот не може да има, а то је једноставно људско осећање радости у животу“.
Књига „био сам срећни коњ“ није намењена само деци, то је већ речено али нека, нек се зна. Можда је потребна пре одраслима него деци, а најбоље је да је читају заједно, јер, како каже Раша, детињство је „тотални доживљај света“.
