Овако је изгледала сахрана Десанке Максимовић (ФОТО)

На данашњи дан, 1993. године, преминула је славна Десанка Максимовић, српска песникиња чији стихови ни после готово три деценије од њене смрти не бледе. Написала је велики број песама, текстова, радила у редакцији нашег листа, остаће упамћена као песникиња народа, што и јесте била.

„Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“, само су неке од њених незаборавних песама. Рођена је 1898. године, била је чланица Српске академије наука и уметности, а за време свог живота објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, те приповедачке, романсијерске и путописне прозе.

Поезија Десанке Максимовић одише топлином, сензибилношћу, непосредношћу, музикалношћу и родољубљем. Десанка је песмама посветила све, као што су јој исте узвратиле. Бавила се и превођењем поезије са руског, словеначког, бугарског и француског језика.

Завршила је београдски Филозофски факултет и била професорка у Обреновцу, Дубровнику и Београду. Написала је антологијске збирке песама „Песме“, „Зелени витез“, „Песник и завичај“, „Отаџбино, ту сам“, „Мирис земље“, „Тражим помиловање“, „Немам више времена“, „Песме из Норвешке“, „Летопис Перунових потомака“, „Ничија земља“ и „Слово о љубави“, збирку приповедака „Лудило срца“, те романе „Отворен прозор“ и „Не заборавити“.

Важила је за особу која воли путовања. Широм тадашње Југославије имала је велики број пријатеља међу писцима и песницима, а неки од њих били су Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и Мира Алечковић. Волела је да упознаје нове обичаје и народе, па је једном приликом говорила са којом радошћу је отишла у обилазак Русије.

Оно што је увек са поносом истицала је да њено родно место за њу најлепше место на свету, коме се сваки пут изнова враћала. Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941. године, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крваву бајку“, која сведочи о терору окупатора над недужним народом и ђацима у Другом светском рату.

„Верујем да су Словени најплеменитији народ. Може се неко наљутити, али Словени су најдушевнији, најдуховнији – то би можда било најбоље рећи – најдуховнији. Није новац краљ нашега живота. Круна је увек нека идеја“, говорила је.

У Бранковини сахрањена Десанка Максимовић

Десанка Максимовић сахрањена је у суботу 13. фебруара. 1993 године. У порти цркве њене родне Бранковине. Нашој највећој песникињи поклонила се цела Србија. Деца, љубитељи поезије и поштоваоци Десанке Максимовић из Бранковине, Ваљева, Београда, Крагујевца, Неготина… академици, књижевници, угледници културне јавности и политичког живота присуствовали су сахрани.

Ваљевци су се од своје песникиње и почасног грађанина опростили негде око поднева, пред Спомеником песништву у лику Десанке Максимовић, који је подигнут за њеног живота. Неколико хиљада људи стајало је испред ковчега са посмртним остацима славне песникиње.

Поклонила јој се цела Србија

Урезано у срцима свих људи и бројних покољења остао је испраћај најомиљеније Српске песникиње. Бранковачки прота Владан Ковачевић, који је био пријатељ са Десанком, опраштајући се од „праха земаљског“ песникиње, рекао је да Десанка не може да се сахрани, док је владика Василије „у име светосавског народа српске Херцег-Босне“ не захвали песникињи на верности животу по светом Јеванђељу, на верности националном бићу српског, народа и белегу који је оставила у историји „из које српски народ са обе стране Дрине црпи надахнућа за нова прегнућа“.

До последњег почивалишта, на пропланку у углу црквене порте, Десанку су кроз шпалир деце пронели бранковачки сељаци, обучени у народну ношњу. Поред песникињиног одра у тишини певала се Мокрањчева „Теби појем“, коју је извео хор „Абрашевић“ и песму „Тражим помиловање“ коју је говорио ученик Ваљевске гимназије Александар Ђукић.

Десанка Максимовић је за свој вечни починак изабрала порту бранковачке цркве, тишину столетњих липа у којој већ почивају славни Ненадовићи, кнезови Алекса и Јаков, прота Матија, Љубомир Ненадовић… У присуству породице и бројних поштовалаца песникиног дела, опело у бранковачкој цркви су, заједно са свештенством Ваљевске епархије, служили владика шабачко-ваљевски, господин Лаврентије и зворничко-тузлански, господин Василије. У Београду  од славне песникиње опростио се патријарх српски Павле.

У име Академије од песникиње се опростио академик Антоније Исаковић.
– Отишла је Десанка од нас да вечно остане у српском језику. Стоструко је завредила и зарадила овај комад земље у Бранковини. Песници као што је Десанка Максимовић не умиру! – Рекао је Исаковић

У говору над одром песникиње, Добрица Ћосић је поручио:
– Ти са твојих небеса опрости нама који те добро не разумемо и онима који те још не прочиташе, не чуше, не видеше. Не стигоше то од људског посла и људског несмисла. Лака ти земља твоје Бранковине. Лака ти ноћ, Десанка – рекао је Ћосић.

Десанкин гроб би требао је бити обележен само обичним каменим крстом како би ово светилиште било чисто као Десанкин живот и поезија.

Поред тадашњег председника Добрице Ћосића, опроштају од Десанке Максимовић присуствовали су и савезни министар за просвету и културу Иван Ивић, републички министар за културу Ђоко Стојчић, председник САНУ, академик Душан Каназир, бројни књижевници, међу којима и Мира Алечковић, Матија Бећковић, Живорад Стојковић, Стеван Раичковић, Даринка Јеврић, Рајко Петров Ного, Слободан Ракитић… и многи други.

Комеморација Десанки Максимовић
Некрунисана владарка језика

Комеморативни скуп САНУ, и Српског ПЕН-центра, поводом смрти песникиње Десанке Максимовић одржан је шест дана након сахране песникиње, у Свечаној сали САНУ. Након минута ћутања, академик „Мирослав Пантић подсетио је да је Десанка Максимовић постала члан САНУ 17. децембра 1959, и да је од тада САНУ са гордошћу бележи у својим годишњицама.

Десанка Максимовић је 13. фебруара сахрањена у оголелом и зимском пејзажу родне Бранковине, рекао је тада Стеван Раичковић, а улица у којој се угасио њен живот, симболично, нешто раније је прекрштена у Улицу српских владара. Ако је ико у престоници заслужио да борави у улици тако узвишеног имена додаје – онда је то Десанка Максимовић, крунисана владарка српског језика.