Писмо дечака „Змају“, сачувано у архиви часописа, показује да нестрпљење младих аутора који желе да виде свој рад објављен није настало са интернетом. Једна стара страница открива како је Савић Лазар пре много деценија у стиховима затражио одговор редакције — и добио га, такође у стиховима. А разлог због којег је морао да чека данас више не постоји: „Змај“ је тада имао само 32 стране.
Данас је потребно свега неколико секунди да песма, прича или цртеж стигну с једног краја земље на други. Некада је пут до редакције изгледао сасвим другачије.
Радови су путовали поштом, у ковертама, а затим је требало чекати.
И чекати.
А за младог аутора који је желео да своје име и рад угледа на страницама „Змаја“, то чекање очигледно није увек било лако.
Једна необична преписка, сачувана у архиви нашег часописа, то можда показује боље од било каквог сведочења.
„А ако ми не пишете, ја ћу стално викат — Јој!“
Савић Лазар из Бељановице, срез Љишки, послао је уредницима „Змаја“ писмо.
Али не обично писмо.
Одговор је затражио — у стиховима.
Млади сарадник поручио је уредницима да му пишу и „не жале труд и зној“, а ако одговора не буде, своје нестрпљење сажео је у стихове:
„Уредници, пишите ми
не жалите труд и зној
а ако ми не пишете
ја ћу стално викат — Јој!“
Лазар се жалио да му време пролази док чека и тражио од редакције да му коначно јави шта се догодило са прилозима које је послао.
Уредници „Змаја“ могли су да му одговоре једном реченицом.
Нису.
Одлучили су да прихвате игру.
И одговорили су му — такође у стиховима.
Писмо дечака „Змају“ није остало без одговора
На Лазарево „Јој!“ стигао је редакцијски одговор:
„Не жали се и не плачи
и не вичи стално: Јој!
примили смо, прочитали
сваки допис твој.“
А онда су му објаснили и зашто још није видео свој рад у часопису.
Разлог данас делује готово незамисливо једноставно.
Није било места.
„Змај“ је имао свега 32 стране, а радова је било више него што је на њих могло да стане.
Уредници су и то преточили у стих:
„У ‘Змају’ је мало страна
— тридесет и две
па због тога не можемо
да штампамо све.“
Ипак, за нестрпљивог младог сарадника стигла је и добра вест.
Није био одбијен — требало је само да сачека
Редакција је Лазару поручила да се стрпи до једног од наредних бројева, када ће доћи ред и на његов прилог.
А испод стихованог одговора уследило је додатно објашњење.
Прилози Савића Лазара били су добри и узети за конкурс.
Дакле, није био одбијен.
Само је требало још мало да сачека.
А изгледа да није био ни једини.
Уредници су зато одлучили да одговор намењен једном младом сараднику прочитају и сви остали који су нестрпљиво чекали да њихови прилози буду штампани.
Тако је једно писмо дечака „Змају“ постало мала редакцијска порука читавој генерацији младих сарадника часописа.
Некада 32 стране, данас портал
Од те странице до данашњег „Змаја“ променило се готово све што је било технички могуће променити.
Писма више не морају данима да путују до редакције. Коверте су заменили мејлови и дигиталне пријаве, а песма, прича или цртеж данас могу да стигну за неколико секунди.
Променио се и сам „Змај“.
Данас више нема штампано издање. Живи као дечји књижевни портал.
И зато је посебно занимљиво поново прочитати стих којим су уредници некада објаснили Лазару зашто мора да чека:
„У ‘Змају’ је мало страна — тридесет и две.“
Данашњи „Змај“ више нема то ограничење.
Дигитална страница не завршава се бројем 32, нема последњу штампану страну и нема корице после које више ништа не може да стане.
Али нешто је преживело све те промене.
Од „Уредници, пишите ми“ до једног клика
Остала су деца која пишу.
Деца која цртају.
Деца која први пут некоме шаљу своју песму или причу и надају се да ће је неко прочитати.
И остало је оно посебно узбуђење када нешто што је настало у свесци, на папиру или данас на екрану постане доступно и другима.
Зато ова стара страница није само духовита успомена из архиве.
Она је мали траг једног времена, али и сведочанство о вези која је „Змај“ деценијама спајала са његовим најмлађим сарадницима.
Савић Лазар је своје питање морао да пошаље поштом и да сачека да му редакција одговори у неком од наредних бројева.
Да редакцији пише данас, пут његовог писма био би неупоредиво краћи.
А питање?
Оно би можда остало готово исто:
„Када ћете објавити мој рад?“
Где је данас Савић Лазар?
Ова стара страница „Змаја“ оставила нам је још једно питање на које бисмо волели да добијемо одговор — где је данас Савић Лазар, некадашњи млади сарадник који је редакцији своје нестрпљење преточио у стихове?
Волели бисмо да чујемо његову причу и сазнамо да ли се сећа писма које је послао „Змају“, стихованог одговора уредника и радова које је као дечак слао часопису.
Ако Савић Лазар види овај текст, позивамо га да нам се јави. Ако га неко од наших читалаца препозна или зна о коме је реч, волели бисмо да нам помогне да дођемо до њега.
Можда после толико деценија једна страница из старог „Змаја“ поново стигне до дечака коме је некада била намењена.
