Драги мама и тата,
ево у ранцу је кеса чипса и дебели дукс,
и мој џепарац од три дана.
Пре него што одем у свет бели,
желим да вам кажем
шта нас то у последње време дели.
И пре него што за то сазна улица цела,
као кад је од куће побегао дека,
јесте, причао ми је о томе,
да није стигао даље од ивице села.
Неспоразум између наша два света
је започео недавно,
скупа са бубуљицама.
Некако у то време
изашли сте из моје собе љути
и иза врата
први пут се могло чути:
Ово није оно наше дете.
Од тога дана не могу
своје мисли да средим.
Зар ја нисам оно ваше дете?
Шта то вама смета?
Зар у ваше време није било пубертета?
Можда је томе и Сања крива,
мала плава из 7-2,
а можда и кец из историје.
За кеца ћете сазнати свакако,
јавиће наставник, тужибаба.
За Сању морам да вам признам:
јесам, држао сам је за руку, храбро,
док смо шетали поред реке,
све док нам у сусрет није наишао Марко
и почео да узвикује шале неке.
Можда ће њен тата
доћи на врата,
да вас грди
да не знате да васпитавате.
А ви опет кажите само:
То није оно наше дете.
Не слушате више
шта имам да кажем,
и вичете што лупам вратима
кад сам тужан или љут.
Да ли су врата важнија од мене?
Да онда кренем ја на овај пут?
Кажете да је глупа моја музика,
да су ми другови чудни,
да прегласно причамо
и дуго остајемо будни.
Кажете да треба да се храним здраво
и да тренирам често,
да више учим,
да средим собу
и да ствари са пода пронађу своје место.
А ја бих само да одморим мало,
тежак је тинејџерски дан.
Мисли су хаос, кошница права,
од школе и љубави,
од тесних ногавица и кратких рукава,
од брига у мојој глави.
И још размишљам да ли је време за полазак.
Да ли је мој избор добар,
нисам сигуран.
Да ли да оставим ранац
и одложим одлазак
за неки други дан?
Одлука нека буде на вама.
Ево, чекам већ пола сата
да уђете на моја врата,
и мама каже:
Не љути се на маму и тату,
заборавили смо како је то бити млад.
Ти си наше сунце, наш испуњен сан
и разлог да се будимо сваки дан.
Овде можете прочитати интервју књижевнице Татјане Милановић за часопис ”Змај”.
