Имао сам дванаест година када сам извео први експеримент са справом за летење. Најпре сам проучавао вакуум-простор у затвореном суду из кога је исцрпен ваздух. У једној књизи о физичким законима нашао сам да свако тело изложено ваздуху трпи притисак од приближно 1033 грама на један квадратни сантиметар, а да тог притиска нема у вакууму. Израчунао сам да би притисак од 6350 кг могао да окреће један шупљи ваљак, ако би половину ваљка оставио да буде у вакууму, а други његов део изложио притиску ваздуха. Ту замисао почео сам да остварујем тако што сам пажљиво направио дрвену кутију. На једном њеном крају избушио сам отвор у који сам врло пажљиво и прецизно уградио шупаљ ваљак тако да у кутију не може да уђе ваздух. Ивица кутије имала је додир са ваљком под правим углом. На другој страни ваљак и кутија имали су тангентни, коси додир. Овакав однос кутије и ваљка био је потребан да ваздушни притисак на површину ваљка иде правцем тангенте. То је био положај који се тражи да би се добило обртање ваљка. Када се ваљак буде окретао, да би справа полетела, треба на њу поставити пропелер за вретено у њему. Ту машину-кутију за летење треба каишем привезати за тело. Из ње би добијао енергију која ће ме потискивати напред и носити кроз ваздух.
Кутију сам мајсторски израдио. Када сам у њу углавио вакуум-пумпу, обичну ваздушну пумпу с обртним вентилима, утврдио сам да кутија нигде не пропушта ваздух. Пумпом сам исцрпео сав ваздух из кутије мотрећи хоће ли се при томе покретати ваљак. Међутим, ни после више трзаја пумпе ништа се није десило, осим што су ме заболела леђа од подизања увис ручице пумпе да би се добио што већи вакуум. Ваљак је почео да се окреће, спорије него што сам очекивао, али – окретао се. Веома сам био узбуђен, поверовао сам да је моја замисао добра. Био сам просто ошамућен од радости. Ваљак се и даље обртао, али није убрзавао кретање, што је било неопходно да би се добила довољна енергија за полетање. У кутији привезаној каишем за тело око паса чуло се само немоћно шиштање, да би и то престало када се ваљак зауставио.
Нешто очигледно није било у реду. Нисам сумњао у своју теорију, а управо она је била погрешна. Мислио сам да сам направио погрешку у примени. Закључио сам да пумпа негде пропушта ваздух, па сам повукао ручицу. Она се лако дигла, што је био знак да у кутији нема ваздуха. Поново сам исцрпео ваздух и чим сам постигао највећи степен вакуума, ваљак је почео да се окреће, али опет само пужевским ходом, па би стао. Упорно сам понављао ту радњу, пумпао, пумпао, пумпао, да би се ваљак непрекидно окретао, а с њим и пропелер, да би дошло, у једном тренутку, до полетања.
Погледао сам пумпу и проучио вентил да би се ваздух у кутији што боље одржао. Недељама сам радио на овој справи, готово да ми јело није било потребно. Пролазило је цело лето, а ја сам и даље тражио решење.
Најзад сам открио грешку: вакуум у кутији се губио, јер је ваздух улазио поред ваљка на оној страни где је даска стајала правцем тангенте на површини ваљка. Док је ваздух улазио у кутију, ваљак се окретао, чим би престао да улази, ваљак би престао да се обрће. Тада сам увидео да је моја теорија погрешна.
Тако је мој први покушај да добијем машину за летење и придружим се мојим орловима на њиховим висинама пропао. Доцније, када сам се бавио израдом своје праве справе за летење, пронашао сам да ваздух врши притисак под правим углом на све делове ваљка, слично правцу паока на точку, и да се такво решење са ваљком не може користити за изазивање кретања, па ни за постизање летења.
Био сам разочаран тим неуспехом, у том напору прошло ми је читаво лето, али то ипак није био чист губитак времена и силног рада који сам уложио. Тадашње сазнање да ваздух који улази у вакуум изазива кретање ваљка, много година касније навело ме је да на том принципу пронађем нови тип турбине која је превазишла све друге врсте турбина које су биле у употреби. Назвао сам је “електрична централа у шеширу”; други су је назвали “Теслина турбина”.
