Крај моје куће, на углу,
где људи увек стоје,
пријатељ стари, тролејбус,
одмара точкове своје.
Образи румени зноје.
Дахће пријатељ стари.
Дебела окна му дрхте
ко деди наочари.
Пријатељ лулу пали
— варницу тролом кресне —
и тад у кола нико,
за минут, ући не сме.
Последња станица то је,
одмах крај куће моје,
па често гледам како
одмара точкове своје.
