Живела једна мачка. Дуго је она размишљала ко је најјачи на свету. И тако закључи да нема тога на свету ко би по снази надмашо лава. Пође лаву и спријатељи се са њим. Дуго потраја пријатељство између лава и мачке. Али једном изaђоше пријатељи да се прошетају и уз пут сретоше слонове. Слонови, видевши лава, стадоше га пратити у стопу. Ухватише лава и растргоше га.
Када мачка виде све то, зачуди се и помисли:
– Ја мислих да је лав најјачи, а слон га победи!”
И пође мачка да тражи слона, и када га нађе рече:
– Хоћу да се спријатељим са тобом.
– Добро – одговори слон.
И тако они почеше да живе заједно. Прође неко време, кад једном, шетајући по шуми сретоше ловца. Ловац нанишани на слона и опали само једном, а слон паде и угину.
– Хоћу да пођем са тобом. Ловац, видевши да је то мачка, одговори:
– Добро, хајде са мном мојој кући.
Када стигоше кући, мачка спази ловчеву жену. Ова притрча ловцу и узе од њега пушку, метке и барут. Мачка се у својој глупости зачуди и помисли: „Истина, она је најјача од свих, она оте оружје ловцу, а ловац не рече ни речи, него седе да се одмара. Ја треба да идем за њом!“
И мачка пође за ловчевом женом у кућу, у кухињу и седе крај жене, док је ова припремала ручак. Мачка се тако навикне да седи у кухињи, те жена натера мачку да лови мишеве и чува од њих јело.
И тако до дана данашњег мачка не напушта кухињу.
