Заљубио сам се у Персу, нашу комшику, јер она ми је била најближа. Перса је била пегава, носила је жуте чарапе и увек су јој биле искривљене штикле на ципелама. Док се нисам заљубио, нисам ни обраћао пажњу на њу, али, од часа кад сам се заљубио, изгледала ми је божанствено лепа и довољно ми је било да је видим, ма и издалека, да видим само њене криве штикле, пада се одмах узбудим и похитам јој у сусрет, не бих ли што пре срео осмех на њеноме пегавоме лицу.
Она је била ћерка професор а који нам је предавао рачуницу и који о мени, не знам зашто, није имао тако добро мишљење. Било јој је девет година и учила је трећи разред основне школе. Љубав сам јој исказао на један необично романтичан начин Једном приликом, када смо играли жмурке, ми се заједно сакријемо у једно буре, у коме је моја мајка зими киселила купус. Ту, у том бурету, ја сам јој исказао љубав и, због те миле ми успомене, и данас ме још троне кад год прођем крај каквог бурета.
Једанпут се нађемо после школе и пођемо заједно кући. Ја јој дам једну кифлу, коју сам јој сваког петка куповао, јер сам четвртком после подне зарађивао на крајцарицама бар толико да сам могао по једном недељно кифлом да јој изразим симпатију и пажњу. Том приликом сам је озбиљно запитао:
– Шта мислиш, Персо, хоће ли ми те дати твој отац, ако те запросим?
Она поцрвени, обори очи и у забуни преби легиштар на три парчета.
– Не верујем! – одговори ми полугласно.
– А зашто? – запитах је узбуђено и пођоше ми сузе на очи.
– Зато што си код њега рђав ђак!
Заклео сам јој се да ћу и ноћу и дању учити рачуницу, само да поправим белешку. И учио сам, али зар сам ја могао савладати оно на чему су толико њих сломили своју снагу – зар сам могао измирити љубав и рачуницу? Имајући да бирам измеђ’ љубави и рачунице, изабрао сам као лакшу љубав и идућег часа место двојке, коју сам досад имао, добио сам јединицу.
Идућег четвртка нисам ништа добио на крајцарицама, зато се у петак ујутру увучем у шифоњер и поодсецам са очевих зимских хаљина двадесет дугмета те их продам у школи за десет пара, колико ми је требало за кифлу. На подне сачекам Персу пред њеном школом и, пратећи је, признам јој да сад још горе стојим, јер сам добио јединицу из предмета њенога оца. Она боно рече:
– Онда никад нећу бити твоја!
– Ти мораш бити моја, па ако не на овоме а оно на ономе свету! – узвикнух ја ове речи које сам неколико дана раније чуо на позоришној представи.
– Како то може да буде? – упита она радознало.
– Отроваћемо се, ако пристајеш.
– А како ћемо се отровати?
– Тако, – наставих ја све одлучније – попићемо отров!
– Добро, – одговори она решена – пристајем! А кад?
– Сутра после подне.
– Е, сутра после подне имамо школе, – присети се она.
– То јесте, – паде и мени на памет. – Не могу ни ја сутра, јер би ми забележили одсуство, а имам их већ двадесет и четири, па би ме могли истерати из школе. Него ако хоћеш у четвртак после подне, онда немамо школе ни ја ни ти.
Бранислав Нушић
