Зока је имао све петице, зелене очи и гитару, а ја – тринаест година са којима одједном нисам знала шта бих.
Госпођица Лидија Марковић била нам је разредни старешина. Предавала је биологију. И много смо је волели. Била је добра, лепа и необично паметна, а испало је да то није добро за нас, јер је директор школе није волео. На почетку седмог разреда одузео јој је разредно старешинство и Клеопатри – наставници историје поверио бригу о нама.
Што ти је драже оно што ти се узима, то већи отпор имаш на оно што ти се даје у замену… А и, после сам научила: Људи који верују да нису лепи могу да буду врло несрећни. А неки несрећни знају да буду зли.
Много је тога, баш у то време, у нашем окружењу било нелогично и хаотично. Као у инат! А никад касније, чини ми се, шишке нису умеле да ми побегну баш под оним углом под којим су ми најлепше стајале! Можда зато то памтим.
И онај петак. Тринаести. Имали смо историју. Катарина је одговарала. Ломећи нокат о шав на фармеркама, убеђивала је, ваљда, и себе, у небулозну теорију да америчка револуција и није имала неки нарочити светски значај. Да Французе није занимао садржај Декларације назависности усвојене на конгресу у Филаделфији…
– Испаде да су Французи били равнодушни према тој Декларацији – подсмешљиво ми је шапнуо Зоран. Равнодушна је, тренутно, она према историји, рекла сам му.
– Она није равнодушна, него је глупа – исправљао ме је. – Лепа, ал глупа – нагласио је, гледајући је углавном у џепове фармерица које су јој, узгред речено, савршено добро стајале. Није глупа! Можда недовољно учи. И не мисли. Заљубљена је, покушала сам да му објасним,
– То је још један доказ да је глупа – потврдио је са задовољним смешком. Ти си глуп, Зоране
Ивановићу! Мислиш да је довољно знати датуме кад су започињали ратови, шта су све нападали црви које је морала да прогута Магеланова посада… све падеже, формуле…!
Потребно је, и кад зажмуриш, да знаш како изгледа месец, и ко би ти се обрадовао да ниси такав скот, гунђала сам.
– Све сте ви исте. Нина – непоправљива сањалица! – готово ми се ругао. – Измислили су Јапанци и то – направу за тестирање да ли те воли или не воли. Не мораш да се мучиш, да нагађаш…
Платиш, па знаш! Немаш ти појма, једва сам рекла. И скоро ми се плакало.
– Ивановићу! Настави! – вриснула је Клеопатра. Нисмо знали ни где се налазимо!
Устао је… Неко време је само ћутао. А онда ме је дрмнуо лактом у врат, толико, да сам једва дошла до ваздуха. Ово је Балкан! Земља Србија! То реци, процедила сам, неописиво повређена.
– Седи, паметњаковићу. Један! Научићу је вас да бар на часу будете ђаци! – опасним је гласом претила.
После му је закључила четворку. И још којешта урадила да не би био „вуковац“. Он више није хтео да прича са мном.
Потрошила сам више од године, тумарајући. Желела да му се приближим. И да, макар тог лета, пред полазак у средњу школу, на некој обали гледам у воду, слушајући га како свира. Даму кажем…
Држало ме то све до другарске вечери…
Стигао је међу последњима. Гледала сам га док се приближавао. Имао је на себи фармерке,
комотни сако и уску кравату, а поред себе – исту ону Катарину, која није остала „глупа“ као што је остала лепа. Имао је осмех, неки нови, намештен.
Одједном сам схватила да му очи и нису више онако топлозелене, и знала сам да ће ми лето морати бити довољно пријатно и без његове гитаре. Касније смо се помирили и повремено се сретали. Ал никад није пристао да пропричамо онај час историје.
Нас троје смо знали добро највећи број тих лекција. Којешта од тога, додуше, само за оцену. Понешто и за себе. За употребу. Чак и део текста оне Декларације из давне 1776. год.:
ДА СВАКО ИМА НЕОТУЂИВО ПРАВО НА ЖИВОТ, СЛОБОДУ И ТЕЖЊУ КА СРЕЋИ.
После сам и то знала: Да петак – тринаести и није био у седмом разреду. на часу кад смо понављали америчку и француску револуцију, десио би се, свакако, једном. Можда поред реке уз неке акорде. И било би опет исто! Само мало тужније, због те гитаре.
