Марта и јагње
Аутор: Србијанка Станковић
Деда Боги је живео на Старој планини огрнут небом и пришивен за високе траве. Сваког Ђурђевдана паковао би у торбу најнужније ствари и одлазио на највише обронке планине да чува овце. Не би се вратио до Митровдана.
– Деда, ти као хајдук! – рекла му је једном праунука Марта. – Како ја волим да дођем код тебе! Причај ми сад ону причу!
Марта је живела у граду притиснута бетоном и сивилом неба и највише је волела да летњи распуст проведе на селу. Деда Боги би тада био у бачији, па је Марта једном недељно планинарила до њега да му украде неку причу. Деда је приче качио о вериге изнад огњишта и одатле су се оне ужарене утискивале у Мартино срце. Омиљена јој је била она о јагњету што се сваке године на Видовдан попне на дугу као на степенице.
– Дедино, ти знаш да ја умем да чувам овце. Овде у бачији чувам два стада – једно велико сеоско и друго још веће, небеско. Мораш да знаш да су облаци небеске овце. Можда ми баш због тога на тај дан најлепше јагње обавезно побегне. Пре сам га јурио, молио да сиђе, претио, галамио, а онда сам дигао руке. Тек кад сам престао да га тражим, оно би се само враћало да ми каже како се одозго планина лепше види!
– Јагње ти каже? Како каже? На српском? – питала би Марта сваки пут иако је знала одговор.
– На српском, дабоме! Па ми говоримо српски! – рекао би деда као да је то најнормалнија ствар на свету. – Увече кад се врати у стадо блеји целу ноћ како је небо најлепше море, а дуга најмекша лађа. Друге овце му никад не поверују.
– Јер су овце. – зналачки би Марта завршавала причу.
Само је једном у свом детињем животу Марта посумњала у то да је дедина прича о јагњету истинита: кад је учитељица рекла да животиње говоре једино у бајкама и баснама. Тада је стидљиво упитала деду има ли магије у његовим причама или се све то стварно догађа.
– Марта, у причама је све могуће, запамти. – рекао је деда озбиљно. – А и ко ти брани да од живота направиш бајку?
Тако је Марта научила да су најистинитије оне бајке у које верујеш до неба.
