Чоколада
Аутор: Станоје Макрагић
Једног дана Ана је купила чоколаду и сакрила је у орман. Стефан се пришуњао, нико га није видео, узео и појео чоколаду. Кад су се искупила сва деца, Ана је рекла:
– Децо, купила сам вам нешто лепо и слатко.
И да извади чоколаду из ормана, а од чоколаде ни трага, само шарена хартија.
– Децо – каже Ана – ко је појео чоколаду?
– Ја нисам – каже Софија.
– Нисам ни ја, мајке ми, Ана – каже Милица.
– Нисам ни ја – каже Стефан и колута очима.
– Стефане, зашто колуташ очима – пита Ана.
– Нешто ми је упало у око – каже Стефан.
– Зини, да ти видим зубе – пита Ана.
Стефан зине, а његови зуби црни од чоколаде.
– Зашто су ти црни зуби Стефане? – пита Ана.
– Од пекмеза – каже Стефан.
– Откад ти једеш пекмез? – каже Ана.
– Одувек – каже Стефан.
– Како једеш пекмез кад ми немамо пекмеза – каже Ана.
– Ми немамо – каже Стефан – али ја једем.
– А ко је онда појео чоколаду – пита Ана.
– Миш – каже Стефан.
Како миш – пита Ана. – Мишеви не једу чоколаду.
Једу, једу – каже Стефан. – Мишеви једу лешнике, а нарочито воле да једу чоколаду с лешницима. Обожавају чоколаду са лешницима као што је била ова.
Откуд ти знаш да је била с лешницима кад је ниси видео? – пита Ана.
– Нисам је видео, али знам да је била с лешницима јер су је мишеви целу-целцату појели. Да није била с лешницима, мишеви је не би целу-целцату појели, а како је била с лешницима, то су је мишеви целу-целцату смазали у сласт.
