Вида је са родитељима отишла на излет у шуму. Док су њени седели на пропланку, она се упутила у дубину шуме.
Како је то необично за Виду, која живи у граду!
На гранама чуче црнобеле свраке, вране прелећу у јатима, кроз шипражје протрчавају зечеви.
Вида је залазила све дубље у шуму. На једном пропланку је застала да бере пролећно цвеће, а онда је угледала срну.
Није се уплашила. Вида јој је пришла и помиловала:
– О, како си лепа! – рекла је.
Срна као да је то исто хтела да каже и њој, али је онда скочила и гипко, као каква балерина, нестала у шуми.
