Међу обичне ове наше зечеве дође однекуда зец пустињак, па им почне предиковати“ описујући им зечји живот као најбеднији и најгори на свету под небом, говорећи:
– Шта смо ми јадни зечеви? Није доста што нас људи лове и једу, што нас пси терају, што нас орлови истребљују, него миш да протрчи и лишће да зашушти, страх и трепет
напада на нас. Нашто нам такав живот кад смо осуђени да ре смрти сваког часа и у свако тренуће ока од страха умиремо. Видите ли оно језеро?
– Видимо – викну сви.
– Хајде, дакле, да и ми једанпут у животу учинимо што ваља. Сви ви напред, а ја за вама, да скочимо ту и да се удавимо, а да се когод нађе те нам каже: браво,“ зечеви”!
Једва он то изрече — кад сви викну: јуриш! па потрче.
Жабе око језера, чујући топотање, уплаше се, па ти брже-боље стану стрмоглаво скакати у језеро. Видећи то један стари зец спреда, окрене се и викне:
– Стој! Шта та лажа – почне говорити – мал’ не учини с нама! Каже нам да смо само ми страшиви и зато недостојни живота. Ето сад видесте да има и од нас страшљивијих створења. Која их се сила од нас уплашених утопи!
Онда почну тражити проповедника, ал’ њега нема. Од тада наши зечеви живе како су и њихови стари живели и више не слушају којекакве лажи.
