Целу ноћ je мркли мрак
чекао на сунчев зрак,
Призивао зору белу,
да исприча причу целу.
Звездици су ноћи тамне
Биле будне и бесрамне,
Шапутања дању снила,
Hoћ je лако преварила.
Сања она снове слатке,
Не отвара своје капке.
Лети, сија, ствара немир,
Обилази цео свемир.
Јутро деци љуби лице,
Голица им трепавице.
Само једно мирно спава
У сну оно проговара.
”Имала сам пусте жеље,
Да се звезде спријатеље.
Да сијају истим тоном
Док владају васионом.
Да патуљци, супернове
Дођу мени у сватове,
На небу се провеселит
Да ја будем ко сателит.
Да покажу аксиоми
И сви славни астрономи,
Да гледалу сви од реда
Да jе моја Андромеда.“
