Месец обукао чизмице жуте,
облаци обукли плаве капуте
па целе ноћи небом језде.
Доле, у шуми, једно мече
замишљено, већ треће вече,
гледа у звезде.
Мече се љути већ трећи дан
што га терају у зимски сан
и замишљено стално ћути.
Тата се љути, мама се љути
и сви му веле:
– Откад постоје мед и пчеле,
откад постоје сунце и вече,
нисмо видели такво мече.
„Шта ћеш да радиш“, мама га пита,
„кад лишће сасвим, сасвим пожути
и снег напада изнад рита?“
А мече ћути.
„Шта ћеш да радиш“, бака му вели,
„кад свет од снега сасвим побели?“
Тата се љути, мама се љути,
а мече ћути.
Одједном мече љутито рекло
шта га је пекло:
„Нећу да спавам, нећу и тачка.
Зашто не спавају зец и мачка?
И птица изнад наших глава
зашто не спава?“
А онда тихо, тихо рече:
„Баш ми је криво што сам мече.“
Сад мама ћути, и тата ћути,
и сви су страшно забринути.
Мече се љути:
„Узећу“, каже, „тротинет,
идем међ децу, међу свет.
Нећу да спавам. Нећу и тачка!
Што не спавају зец и мачка?“
Месец обукао чизмице жуте,
облаци обукли плаве капуте
па целе ноћи небом језде.
А једно мече већ треће вече
неће да спава. Гледа у звезде.
