Ал’ се небо осмеива,
Ал’ се река плави,
А рибарче у чун снива,
Јасно кô на јави.
Он итнуо удичицу,
Рибицу је стекô,
Метнуо на жеравицу,
Па је тако пекô.
„Жеравицо, де се труди,
Немој тако споро.“
Рибица му веће руди,
Готова је скоро.
Руди риба – јоште мало –
Сад му је печена,
Срце му се заиграло:
„Амо сад, милена!
Доле ћемо јако сести,
Ал’ ће да се слади,
Морô би те, рибо, јести
И да није глади!“
Па је узе, па њом брже
Да примакне к усти,
Чун се љуљну, он се трже,
Оде санак пусти!
27. новембар 1843.
