Игра у снегу
Чика Андра Франичевић
–Зимски месец букти,
Сва је гора плава,
Ал од зиме меца
Не може да спава.
Пошао да шета
По гори и брегу,
Да загреје уши
Смрзнуте у снегу.
Иде меца тако
Попало га иње,
А њушка се пуши
Кроз лугове сиње.
А кад поглед баци
у поље крај реке,
А у пољу дивно
Три играју зеке.
Врело коло вију
Весели зекани,
Светле им се очи
К’о сјајни мерџани.
Замумлао меца
К’о дебела труба,
Па зекама виче
Са шумскога руба.
“Хеј, рођени моји
Бил’ и мени дали
Да поиграм с вама
Зеканчићи мали?”
“Молим, молим, медо,
Зашто да не дамо,
Изволите лепо,
Изволите само!”
А радосни меца
Полете са брега,
Све се дунда, ваља
К’о лопта од снега.
Сав задуван паде
Међ’ хитре играче,
Па поче да игра,
Па поче да скаче.
Разигро се лола
Као ватра жива,
Па му испод бунде
Све топлије бива.
Од топлине силне
Сав се пуши меца,
А пуше се богме
И три мала зеца.
А месец над гором
Стао па их гледи,
Од милине шапће:
“Е то, брате, вреди!”
Занела и њега
Ова игра љупка,
Па на небу и он
Од радости цупка.
