Покошена ливада
Aутор: Десанка Максимовић
Ливада крај реке сања.
Зрикавци тужни зричу.
Помрлих трава душе
још лебде врх откоса
што се лагано суше.
О, ви не знате тужну
о смрти трава причу.
Зрикавци тужно зричу.
Јутрос дођосе неки
дивови као храшће
у домовину трава;
и мртво пада безброј
љупких, шарених глава;
и безброј нежних тела
зденуше у плашће,
дивови као храшће.
Свега девојка једна
златног, округлог ока
и трепавица бели’
лепрша на ливади
и рањеницима дели
мирисне осмехе чедне,
уместо црвеног сока, –
девојка црвеног ока.
Сутра опет у зору
доћи ће дивови они,
и страшне сурове виле
зденуће у сена многе
мирисне главе миле.
Лежаће у једном гробу
толики милиони.
Доћи ће дивови они.
Тужно зрикавци зричу,
чује се до облака;
вечера целога зала
зелен-коњици своје
лепе витезе жале.
Плачу над гробовима
мртвих, драгих јунака,
чује се до облака.
