И синоћ сам био поред твога стана.
К’о болник кад дише, киша једва тече,
Лишће шушти, плаче, с мокрих, црних грана;
Суморно и мутно спустило се вече.
Улица је била покривена мраком,
Кровови и куће тонули у тмину.
И ја сам се крет’о лаганим ,кораком
Као чувар мртвих кроз алеју њину.
Бојажљиво приђох до прозора твога:
Модра, бледа светлост на завесе пала.
Иначе свуд пусто, свуд нигде никога,
Само преко лишћа ноћ је уздах слала.
Под прозором застах. Ту сам дуго био
И дрхтао тако без гласа и моћи:
На зид руку ставих побожно и ти’о,
Не могах је дићи, не умедох поћи.
Наједном се тргох. К’о да неко иде?
Мис’о моју прели крв ми узрујана.
Ја бежати почех. Да л’ ме когод виде?
И синоћ сам био поред твога стана.
