Волим те, Чувар, невидљиви мој
Што си увек са мном на земљи тој.
Зато што ми сјајна ти невеста би,
И што ми одузе тајну снова сви’.
Зато што наса веза и тајни и ноћ,
И што си ми сестра, невеста и моћ.
Зато што дуг живот имаћемо ми,
О, чак – муж и жена што смо ја и ти!
И за верност твоју, мој оков и спас.
И коб наше породице, што је изнад нас.
Зато што не волиш то што волим ја.
О бедним што бринем и што ме је стра’.
Што се не слажемо у животу свом.
Што хоћу, ал’ не смем убит руком том –
Да одмаздим млакој, мрачној хуљи тој,
Што је понижавао мене и род мој!
Што стрпа слободне у ’апсане тма,
Што мом огњу није верово да сја.
Што ми новцем хтеде купит живот вас,
Па да му будем веран као пас…
Зато што сам слаб и што је већ ту гроб,
И што ми је сваки предак био роб.
Што душу ми смрви та нежност уз плач,
Што никад да дигне ова рука мач…
Ал’ волим те и за… слабост моју сву,
И за твоју снагу и судбу ти злу.
Што је челик слио и огњева сто –
Никад нико неће раставити то!
С тобом сам гледао зору и њен сјај –
С тобом сад и амбис гледам црни тај.
И двојну заповест судбина нам сли:
Слободне смо душе! Робови смо зли!
Мируј! Одважи се. Стани. Иди ти.
Огањ или тама – шта л’ пред нама бди?
Ко виче? Ко плаче? Куд ли ће наш лет?
Зај’дно, увек зај’дно, гремо ми кроз свет!
Да л’ ћемо васкрснут? Пропаст? Ил’ умрет?
