(Јовану Јовановићу Змају)
Усред баре на локвању
жаба чита новине.
Тражи страну где су за њу
песме Чика Јовине.
Витка рода, што одскита
у топлије крајеве,
на димњаку деци чита
само песме Змајеве.
Дед унуку декламује:
„Ђиха, ђиха, младости!“
А и бака рекла му је:
„Змај је песник радости.“
„Доживе и тугу ледну“,
мајка шапат уплиће.
„Волео је Ружу једну
и плео јој ђулиће…“
Доктор био, срце златно,
као Дунав големо.
Лечио је и бесплатно.
И зато га волемо.
У школама дечја граја
у осмех одевена.
Рецитују Јову Змаја
из његовог „Невена“.
И у овом новом добу
док невоље кидишу,
на Змајевом светлом гробу
увек руже миришу.
Песничка нам јавља раја:
„То нам не сме промаћи:
дело Чика Јове Змаја
задатак нам домаћи!“
Дело му је чврсто здање,
нека ветри дувају.
Трајаће нам змајевање,
јер га деца чувају.
