1. 10. 1984.
Позив из редакције „Змаја“! Недавно сам им послала причу „Ленка“! Васка Јукић Марјановић ме зове на разговор! Каква радост! Каква част!
За мене, која имам до сада само две штампане приче: у новосадском „Невену“, код Слобе Станишића, и у „Политици за децу“ код Љиље Ђукић и Матицког.
„Змај“ је, надам се, још увек, као у доба мога детињства, најпопуларнији књижевни часопис за децу. Његови оснивачи били су све сами славни писци – Бранко Ћопић, Мира Алечковић, Григор Витез, Александар Вучо и Арсен Диклић. А први председник – Десанка Максимовић!
Што се тиче Васке, она је познато име наше хумористичко-сатиричне и дечје књижевности, сарадница „Јежа“, уредница „Змаја“, жена Алека Марјана, сатиричара и афористичара, са много смисла за хумор…
21. 10. 1984.
Данас сам сачекала Васку, на њен предлог, у ресторану хотела „Парк“, узбуђена због сусрета са познатом уредницом… Али она која је стигла на договорено место више је личила на неку јунакињу филма „Hair“… Распуштена коса до струка, иако је на прагу педесете… А мени је тек двадесет и четири…
Када је, на крају разговора, који је минуо за трен, рекла да је време да кренемо, схватила сам да је протекло три сата!
Радосна вест је да је Васка „пустила“ „Ленку“! И много хвалила причу… Уз то, узела је од мене још четири текста за објављивање! А наговестила ми је и могућност да стално водим једну рубрику у „Змају“! Зато ме је, заправо, одмах и звала…
На крају сусрета ми је рекла:
„Знате… Сад кад сте се одлучили да будете писац… жена-писац… млада и лепа… знајте… удвараће вам се… уцењивати вас… оговарати… и причати целог века… да сте… или лака женска или лезбејка… у зависности од ситуације… запамтите то… и будите спремни…“
25. 2. 1985.
У фебруарском броју „Змаја“ бр. 2 објавили су ми причу „Писмо“!
Јуни 1986.
Тек сада сам добила хонорар за причу (440 динара)! Васка ми се јавила телефоном… Жао јој је што у редакцији нису прихватили још неке приче које сам послала.
Каже да је пријем био неповољан, па је огорчена на „змајевце“, јер ми је врло наклоњена и баш је инсистирала на објављивању, јер јој се моје приче много свиђају…
Среда, 6. мај 1987.
У мајском броју „Змаја“ објављена ми је прича „Последња жеља“.
Чула сам да је Драган Лукић долазио у „Змај“ и хвалио ме је пред свим члановима редакције!!!
P. S. А добих и хонорар! (2397 динара).
31. мај 1987, недеља
Данас сам, по позиву редакције часописа „Змај“, била гост у Удружењу књижевника и учествовала у додели Змајевих награда ђацима. Награда, које сам некада, као ученица, и сама добијала…
Поред бројних пионира из целе Југославије и њихових родитеља и наставника, били су присутни и Десанка Максимовић, Мира Алечковић, Драган Лукић, Добрица Ерић, Никола Дреновац, Весна Видојевић Гајовић, Васка Јукић Марјановић, Драгомир Ђорђевић, Ђорђина Радивојевић, Митар Митровић, Воја Марјановић, Војислав Станојчић, Босиљка Кићевац…
Када су прочитали моје име, Добрица Ерић је „скочио“ са свог места да ме одушевљено поздрави:
„Много ми је драго што смо се коначно упознали!“
Какво изненађење! А онда схватам… Већ је читао неке моје приче, захваљујући „Змају“… И запамтио моје име…
Одмах смо прешли на „ти“, иако би по годинама могао да ми буде отац… Али, заиста ми је било некако незамисливо да буде „чика Добрица“, коме се обраћам са „Ви“…
Тај вечити Дечак наоружан својим вечитим осмехом… И наравно – неизбежном торбицом…
Фебруар 1988.
Крајем прошле године штампана је моја прва књига прича за децу „Нећу више да лажем“…
У „Змају“, у рубрици „Из нових књига“, објављена ми је прича „Чекање“.
У истом броју изашао је и леп приказ који је написао чувени Мирко Петровић!
Велика радост, сада, када сам у благословеном стању, и одлазим да живим у Љубљани…
Јуни 1988.
Док ја чекам у Љубљани да наредног месеца дође на свет моја кћер, будући читалац „Змаја“, Мира Алечковић је на Змајевим дечјим играма у Новом Саду, на које одлази сваке године, добила Повељу за изузетан стваралачки допринос књижевности за децу; за безграничну оданост свету детињства и најплеменитијим људским тежњама…
Јануар 1992. године
После вишегодишњег боравка у Словенији, по повратку у земљу, поново држим у рукама стари, добри „Змај“…
„Зла судбина која се наднела над нашом земљом није заобишла ни редове наших сарадника. Отела нам је једног од најмлађих и најдаровитијих и осиромашила нас за велико богатство његовог талента, племенитости и доброте његове душе. Ко зна шта је тог дана, пре него што је последњи поглед упутио низ Трпинску цесту, записао у своју бележницу? (…)
Српска књижевност је изгубила младог, даровитог и цењеног писца-сатиричара чији су афоризми и приче остали забележени на страницама наших листова и часописа и у књизи афоризама и сатиричних прича „Народ је надгласан“, која је наговештавала долазак сатиричара крупног формата.
Другу књигу није стигао да објави. Поставио је себи неодложнији задатак. (…) Бодин Марјановић (1963–1991), познати шахиста и сарадник ’Змаја’, бранећи град свог детињства и родни град своје мајке Васке Јукић Марјановић, погинуо је као добровољац придруживши се својим друговима војницима који су ишли на Вуковарски фронт. (…)“
„Пребродићемо ми све јаде,
више се нећемо јадати,
остварићемо ми све наде,
више се нећемо надати.“
Записао је његов отац, Алек Марјановић, и после пола године прекратио себи муке.
Фебруар 1996.
У „Змају“ објављена моја прича „То је мој тата“ и приказ Владе Батинића другог издања моје књиге „Нећу више да лажем“!
Јавио ми Драгутин Огњановић, лично!
17/18. 7. 2000.
Града Стојковић гостује неколико дана у Кикинди и зове ме да на његовој књижевној вечери наступим „не као критичар, него као емотивац“.
Стигавши предвече, откривам да је један од организатора целе манифестације мој бивши директор у Осмој гимназији, Миодраг Игњатовић!
Док се присећамо старих дана, пијући кафу и пушећи, Града ме тужака извирујући иза мог рамена:
„Друже директоре! Друже директоре! Она пуши! Она пуши!“
Смејући се, одлазимо на сусрет са децом и при растанку размењујемо бројеве телефона…
P. S. Срешћемо се још једном, касније, на његов позив, у пустој редакцији „Змаја“, на новој локацији… Пред гашење часописа и паљење мобилних телефона и компјутера…
Новембар 2002.
У „Змају“ – приказ моје нове књиге за децу „Анино животињско царство“ Гордане Малетић!
2003.
Звала ме Мира Алечковић да дам неку причу за нови број…
Одем у редакцију код Боже Васиљевића и уједно узмем стари шестоброј „Змајевог
Алманаха“…
И видим – објавили ми две приче: „Боби“ и „Боби се враћа кући“!
Уз то, дирљив сусрет са Душаном Гојковим који је познавао мог покојног Зорана…
2005.
Наклоност, зачета захваљујући „Змају“, не јењава и даље, годинама, између мене и Васке…
Зовем је телефоном, виђамо се на књижевним сусретима са децом, Змајевим дечјим играма, Фестивалу хумора за децу у Лазаревцу…
Још увек је не напушта снага, још увек успева да се насмеје и разгали друге… Неку туђу децу, неке драге људе…
И тако годинама… смеје се… плаче, пије, пева и пише…
27. фебруар 2008.
Нема више „Змаја“, нема више ни Мире Алечковић…
Сећам се свих наших сусрета на Змајевим дечјим играма, разгледам фотографије…
Потом стојим крај прозора, на истом оном месту где сам стајала једног давног дана, гледајући у башту, кад ме је позвала телефоном…
На моје изненађење, понудила ми је посао у „Змају“, али не као досадашњу сарадњу, него као стално радно место!
Требало ми је много речи и тактичности да одбијем ту част, а да је не увредим…
Објаснила сам јој да имам много приватних часова од којих издржавам породицу и плаћам очев подстанарски стан… То од плате у „Змају“ не бих могла…
Прихватила је моје образложење, са разумевањем, али и великим жаљењем…
Потом ме је, једног дана, позвала да је посетим у њеном дому, надомак цркве Светог Марка…
На крају, након дугог разговора, приредила сам јој изненађење… Извадила сам из ташне фотографију, из давних 70-их, коју сам сачувала…
Са неке прославе у Дому пионира, у време кад сам још била ђак основне школе… На слици – она и ја, у трену кад ме је, осмехнуту, умилно погледала…
16. фебруар 2013.
Нема више ни Васке… Остале су драгоцене песме, приче, загонетке, епиграми… У рукопису, необјављени…
2021.
Захваљујући добрим људима, који пркосе забораву – Гоци Малетић и уреднику Драгану Инђићу – осванула је Васкина књига „Смејуцкање“!
Пуна „несташног и бучног хумора за децу“…
И суза, за нас, старе „Змајевце“…
