Сигурни смо да нема особе у Србији која није чула за име Градимира Стојковића! Он је један од најпознатијих писаца за децу и младе, а у интервјуу за „Змај“, присетио се почетка сарадње са нашим листом. Наш саговорник поделио је занимљиве детаље из свог песничког живота и послао поруку деци!
Како Градимир каже, да почне да пише за „Змај“, догодило се случајно. Позив да своје песме шаље нашој редакцији добија од главне и одговорне уреднице нашег листа.
– Доделили ми ономад 1991. године награду „Невен“. Честитали ми и кога знам и кога не знам, али ми стиже дописница од Мире Алечковић! Честита ми награду и позива да јој се јавим, да дођем у редакцију „Змаја“. Хоће да сарађујемо. Наравно, одем, упознам Миру и – почнем помало да објављујем у „Змају“. За мене је то био велики корак: објављивати у том чувеном часопису и то на позив саме Мире Алечковић – каже наш саговорник.
Града, како га пријатељи зову из миља, присетио се за вас, драги читаоци, и која је његова прва песма штампана у нашем листу. Како каже, његово дело објављено је док је ишао у школу.
– Давно, давно у Мраморку, био сам, присећам се у четвртом разреду. Написао сам песмицу о роди и жаби. Допала се мојој учитељици Рожики, Розалији Попадић, па је послала часопису „Змај“. Објавили је! Нисам придавао томе нешто велики значај, али су о томе још задуго причали моји родитељи и моја учитељица. Нису сачувани ни песма нити лист – прича Градимир.
Након почетка сарадње са нашом редакцијом, наш саговорник стекао је „омиљене“ чланове наше редакције. Његова сарадња са „Змајем“ донела му је многе драгоцене успомене и пријатељства.
– Нисам често одлазио у „Змај“. Слао сам поштом (иако сам живео у Београду). Ипак, најдубљи утисак оставила је Десанка Максимовић, а уз њу Драган Лукић и, наравно, Мира – додаје Градимир.
„Временом сам схватао и схватио да је заиста добро то што такве дечије књиге постоје“, Градимир
Како даље прича, песник Стојковић мноштво анегдота би могао да исприча о сусретима са нашим уредницима.
– Осам пута су ме упознавали с Десанком Максимовић. И никако да ме упамти…
Девети пут беше то на једном Сајму књига. Седи Десанка, опет је, присећам се нешто поломила, да ли руку, да ли ногу… Прилазимо Дале Ћулафић и ја. Пред Десанке је Мира Алечковић. Поздрављамо се. Реши Мира да ме упозна са Десанком.
– Ово је – вели – Градимир Стојковић, знаш он је…
А Десанка ће на то, обраћајући се мени:
– Знам ја вас, млади господине. Ви сте написали ону књигу коју читају сва деца!
Да ли ми је било у животу потребно више од тога – објашњава Стојковић.
„Са Десанком су ме упознавали осам пута“, Градимир
Како писац Градимир каже, да се посвети писању књига за децу, дошло је након схватања да је литература коју су деца тада морала да читају фосилизирана. Ови схватање подстакао га је да створи дела која ће бити ближа и разумљивија младим читаоцима, што је и успео.
– Ништа посебно осим фосилизиране школске лектире и књига које су називане „дечјим“. Већина тадашњих писаца сматрала је писање за децу неозбиљним и другога ранга. Сео сам за озбиљно и написао такође за озбиљно ХАЈДУКА У БЕОГРАДУ – прича писац.
Наш саговорник објашњава да нема дело које му је најпосебније од свих, а да се и не сећа како је настао „Хајдук у Београду“. Свака његова књига носи према његовим речима има посебну причу и значај.
– Не знам „како је настао“ – ја сам га писао и написао. И ништа га не чини „јединственим у мојим очима“. У суштини, чини ми се, да је тај лик морао да „настане“: дечак као сваки други, пристојан, лепо васпитан, али и паметан, својеглав, управо као и добар део деце тог доба. Радио сам у основној школи, био окружен том децом, трудио се да и сам остане дете тог узраста и – ето резултата – каже Града.
Да деца добро реагују на његова дела, то је опште познато, али тада и сада Градимиру та информација прија. Популарност његових дела међу младима био је велики подстрек за његов даљи рад.
– У почетку било ми је чудно, али драго. Годило је мојој сујети. Временом сам схватао и схватио да је заиста добро то што такве књиге постоје, посебно кад су се појавили други писци који су се трудили да пишу „као Хајдук“. Један о мојих критичара написао је (парафразирам): „И када су сви очекивали модерну у књижевности намењеној деци и младима – појавио се Градимир Стојковић.“ Дакле, моја појава је „забрљала“ високоумне теорије критичара такве врсте!
Једним изазовом се водио све време. Његова жеља је била да свака нова књига буде једнако добра, ако не и боља, од претходне.
– Нисам имао, чини ми се, великих а некмоли највећих изазова. Можда једино изазов да све што пишем и будем написао буде једнако добро као оно претходно – прича наш саговорник.
Инспирација за писање је свуда око њега, у свакодневним ситуацијама и људима које среће.
– Не бирам теме – оне бирају мене. Све око мене, све у мени тема је о којој се може писати. Кад ме засврби – морам да се почешем. Најтеже ми је ипак било кад ми је срце оперисано, па нисам дуго, предуго могао ни да читам а камоли пишем. Но и то сам преболео…
Порука коју децо шаље вама је једноставана, али важана:
– Не волим да саветујем. И не умем. Једино што могу и смем да им кажем јесте: пишите добро. Деци треба заиста најбоље – то није пука фраза.
Како објашњава, битне су му реакције деце, које је добијао, али сада их не добија већ неко време, од када се повукао са књижевних сусрета и града.
– Реагују, чини ми се углавном добро, позитивно. Добијао сам те повратне информације, али више не. Већ је четврта година како не идем на сусрете, фестивале. Најпре сам побегао из Београда на село, у Брестовик. Већ тада ми је било доста. Одбијао сам и одбио све позиве на фестивале и гостовања. А ево и једне анегдоте из прошлог доба, која говори о реакцији деце:
Ономад, на Играма, завршавам сусрет, а моја водитељка пита:
– Да ли вам је било лепо?
Класика, сви углас:
– Јестееее!
Али у првом реду један намрштени клинац узвикује:
– Нијееее!
Опа, бато!
– Како није? – питам ја. – Па губио си час!
А он ће:
– Зато ми и није било лепо!
Да ли је могуће?! Зинем у чуду, па питам:
– А који час?
– Матиш.
– Па зар толико волиш математику?! – и даље сам у чуду.
– Не волим, али сам морао данас да поправим кеца. Сутра је родитељски, а ћале не зна за тог кеца…
Оправдано!
Ја сам само српски писац, зар не?
Књига „Хајдук у Београду“ штампана је у преко пола милиона примерака. Какав је осећај знати да Ваша дела читају деца широм света?
– Постоји сам превод Хајдука у Београду на италијански, али то никада и нигде није објављено. Постоје објављени преводи песама и кратких прича на француски, енглески, немачки, италијански, мађарски, румунски, бугарски… вероватно и на неки други језик – појма немам. Дакле, не читају моја дела деца широм света – ја сам готово искључиво српски писац, зар не?
