Године су многе,
А леђа нејака,
Годне су тешке,
Згурила се бака.
Али ипак воли
И песму и шалу,
Увек има причу
за дечицу малу.
Кад је деца сретну,
У руку је љубе,
А она се смеши:
– Хвала ти, голубе!
Па се онда сместе
Испод брсне зове,
Па потеку приче
Све нове и нове.
Замирише зова
Од сунчева зрака, –
Уживају деца,
Ужива и бака.
