Књижевник и сарадник „Змаја“ Власта Ценић за наш лист присетио се речи мајке: „Кој зна кво ће буде од њега, књига га занима“

У интервјуу за наш лист, који водимо са нашим надареним сарадником од пера, Властом Ценићем, у вези обележавања седам деценија нашег часописа, на почетку разговора смо закључили да се од сећања не живи. Ипак, сећања чине живот лепшим.

– Разговор са „Змајем“ враћа ме у прошлост. „Змај“ постоји већ 70 година, а наше дружење је започело пре 35 година. Овако, тресемо прашину са старих новинских чланака – започиње разговор за наш лист књижевник Власта.

Како Ценић каже, он се и данас на моменте присећа раног детињства, када је у образовање омладине уведена литература која није била само лектира, већ и избор који су основци самостално бирали, а то је часопис.

– У основној школи уместо књига из књижара и библиотека, до мене и мојих другова стизале су „Дечје новине“ и „Весела свеска“, „Мирко и Славко“, „Никад робом“, часописи који су одиграли велику улогу у јачању љубави према читању. Помоћни радник Основне школе „Доситеј Обрадовић“ у мом родном Кочану, служитељ Деле, био је омиљен у школи. Учитељ Мија, заљубљеник у глуму, једном приликом повео га је у Ниш у позориште. Обукао га да и он буде елегантан, дао му свој мантил и модерне ципеле. Касније се служитељ Деле хвалио како су му се сви обраћали са: „Изволите, учитељу. Пријатно, учитељу.“ У ћошку школског дворишта царовала је огромна крошња кајсије. Деле је бранио ту кајсију лепотицу од ђака, вечито гладних птица. А тако је добродошла за популарну игру коске. За ову игру су потребне баш кошчице поједених кајсија. У дворишту су расла и стабла крушака. Сазревале су лети. Посебно драге биле су нам трешње роптавке, крупне и слатке. За време распуста у дворишту деца су играла фудбал, а ко изгуби, ишао би да набере трешње, водећи рачуна да не узнемири учитељеве пчеле у меденим кошницама – објашњава књижевник Власта у једном даху.

Велики Власта вратио је мисли за наше читаоце и присетио се како је сакупљао новац за куповину нашег часописа. И гле чуда, догодила се неиспланирана ситуација.

– Наш чика Деле био је препознатљив по својој бицикли. На свакој фотографији на крају школске године, уз наш разред, позирала је и његова бицикла. Деле је имао црвени нотес за вођење евиденције о продаји дечјих часописа. Када би нам делио пристигли број дечје штампе, био би празнични дан за мене. Једва сам чекао да код куће прочитам свако словце. Како срећа не долази сама, ускоро би требало платити новине… Ја сам штедео! Уместо да купујем за ужину наполитанке у продавници код Тозе Бакалина, новац који би ми давала мајка, добро сам чувао за дан плаћања. Једном, ипак, нисам имао довољно пара за чика Делета, те је дошао кући по новац, па се распетљало клупко и открила моја тајна. Међутим, свако чудо за три дана. Моји су се мало љутили, али сам знао да су у души били поносни, јер њихов јединац воли да чита. „Кој зна кво ће буде од њега, књига га занима“, шапутали су. Велика је та улога дечје штампе – да афирмише децу, да подстиче њихову креативност, било у писању или цртању – присећа се књижевник Власта.

Како даље објашњава, снови дечака о његовим делима у тим часописима нису престајали. Маштао је да ће стићи лист, а да ће у њему угледати своје име и презиме испод песме или приче.
Власта прича:

– Е, у тим дечјим часописима сам замишљао своје име испод песама. Још тада сам почео да римујем. И коначно ми се детињи сан остварио када сам у часопису „Змај“ далеке 1990. године угледао своје прве објављене песме. Биле су то песме: „Шта ће Наташа бити“ и „Генерална проба“. Осећај је био неописив. Уредник Мира Алечковић! Како је то звучало снажно! А било ме срамота да се хвалим… Тада сам већ био наставник српског језика, те сам стидљиво само ђацима показао своју срећу. Наравно, уз преглед садржаја, анализу песама, прича и илустрација, показујући деци каква је улога овога часописа у естетском васпитавању младих, неговању уметничког укуса и формирању целовите личности – маштао је и остварило се Власти!

Власта каже, да је њему Драган Лукић, велики књижевник и уредник „Змаја“, много помогао да се осмели и да пошаље песме за тако велики часопис. Тада му је написао писамце које му је послао после прочитаних песама:

„Друже Ценићу,

Прочитао сам Ваше песме – слабе сам оценио минусом, неке сам прокоментарисао а остале су добре. Оригиналне су. Пошаљите ми ове добре, објавићемо их у емисијама Програма за децу Радио Београда.“

6. 6. 1987. у Београду, Драган Лукић

Наш саговорник сећа се и тачног датума када је његова поезија изашла у „Змају“.

– Тако је и било. Онда сам, оснажен, писао и „Змају“. Уследило је и друго појављивање мојих песама 1991. године у 1. броју, песме „Разговор са планетом Земљом“ и „Док чекам брата“. У 4. броју те исте године објављена је моја песма „Коњи врани“, раме уз раме са стиховима Густава Крклеца. Све то је утицало на моје књижевно стваралаштво. Најдраже појављивање у „Змају“ било је у 1. броју 1998. године. Е, ту је била и белешка о аутору и објашњење песама из књиге „Бате ће се жени“ – објашњава дечији песник Власта.

„Бате ће се жени“

„Књига Бате ће се жени написана је народним језиком села Кочана. Тако су на најбољи начин дочарани звуци, мириси и слике детињства које би да оде, али песник не да. Он пребира по сећању и корача по старим штрапкама. Кочане се налази на југу Србије, у близини Ниша, у загрљају трију река. Видећете да ћете овај народни говор разумети. За књигу Бате ће се жени Власта Н. Ценић је на 9. Фестивалу хумора за децу у Лазаревцу 1997. године добио прву награду за допринос одраслих писаца ведром духу детињства.“Објављено је укупно десет песама са илустрацијама Живојина Ковачевића. И данас мене препознају по дијалекатској поезији. Нека! Књига „Бате ће се жени“ траје већ 35 година. Њом поручујем младима да треба да негују свој дијалект и да је говор сваког краја подједнако важан као и стандардни књижевни језик. Дијалекат је наша лична карта или, још конкретније, наш извод из матичне књиге рођених. То морамо да чувамо, то је оно чиме се морамо поносити и не дајмо да нам се подсмевају. Чувајмо овај наш језик јер то смо ми, све је у језику. Завичај наш је у језику. За радознале Змајевце дајем две адресе на којима могу да чују поменуту књигу и још једну новију, „Село сас један падеж“, обе писане призренско-тимочким дијалектом.

На поменутом фестивалу у Лазаревцу Власта се срео са Добрицом Ерићем, његовим песничким узором, али и са Драганом Лукићем.

– Гле моје изненадне радости и части: у повратку кући, до Београда сам био у колима лично са Лукићем. Изненадио сам се када је рекао да је песма „Стари бунар“ изузетна песма и посебно му је драга последња строфа. И одрецитовао је у колима на моју бескрајну радост и дивљење:

„Ето, нема чак ни старе кофе

да извадим бар још две-три строфе.“

Како објашњава Власта у својим свескама са сакупљеним успоменама, нашао је још једно змајевање у „Змају“: број 11, 1996. године са неколико песама о пчелама.

– Мој књижевни живот ишао је даље, сарађивао сам са другим часописима, али увек сам знао колико је било важно на почетку бити део овог драгоценог часописа, нашег „Змаја“. Био сам тужан када су му дошли тешки дани, као што сам сада срећан што „Змај“ опет лети и весели срца и младих и старих – казује Власта и додаје:

– Часописи подижу ниво писмености и опште културе ученика. Док дете макар листа часопис, обликује естетски укус. Дечји листови изгледају атрактивно и динамично, обилују добрим илустрацијама и стриповима. Многи учитељи користе дечје часописе приликом обнављања и утврђивања, али и приликом обрађивања наставних јединица. У одељењима у којима сви ученици узимају часопис, они се користе и за израду домаћих задатака. Из њих се узимају драмски текстови за школске позорнице. Међутим, више од кризе читања брине функционална неписменост младих. Читање дечјих часописа на том пољу може много утицати, као пример правилног писања. Они су надоградња стеченог знања. У педагогији постоји тенденција да се не учи само из уџбеника, већ и из других извора, а часописи су један од њих – прича нам песник Власта.

– У мом Дољевцу већ 25 година трају „Сусрети просветних радника који пишу за децу“. На трибини Сусрета пре много година, тачније 1996, била је баш ова тема: Часописи за децу данас. Били су присутни уредници: Мира Алечковић за часопис „Змај“, Мошо Одаловић за „Ђурђевак“, Душан Ђуришић за „Осмијех“, директор „Дечјих новина“, Рале Нишавић за „Невен“. Каква је то гарнитура била! У малом месту на југу Србије! Посебну важност дала је својим присуством Мира Алечковић, јер смо је волели због њене поезије, али и због часописа „Змај“.

Још ме греју њене речи у Књизи утисака.

И да се опет вратим на почетна сећања: часописи су важан сегмент одрастања. Чувајмо их! Не дајмо да се гасе. Важна је њихова улога у образовању и васпитању деце, у развијању дечје креативности.

И за крај:

Да нам живи, живи „Змај“!

Који није само ДЕЧИЈИ, већ је часопис свих генерација!

Моје косе беле, зечје, али ми је срце дечје!