Волим да идем са баком на пијацу. Све је шарено, лепо и миришљаво, и понекад ми купи неку ситницу која недостаје у мојој кутији са тајнама. Једном ми је обећала прстен од мачкиног злата.
Много сам мозгала какво је то злато. Можда су то комади гвожђа које мачка пронађе тумарајући тајним стазама. Склони га на скровито место, чува и лиже и трља шапицама, па кад се гвожђе довољно усија и пожути, неко га пронађе. Сакупи га као јаја испод квочке, затим га лепо обликује у ђинђуве за децу и продаје на пијаци. Како год, дуго сам маштала о златном прстену са плавим каменом.
Тога дана, у забаченом делу пијаце, лежале су раширене новине, а на њима светлуцаве дрангулије, најлепше на свету. Као да су се осмехивале док сам их раздрагано посматрала. Била је ту једна огрлица нанизана округлим перлицама и много звецкавих брезлетни. И наочаре за сунце са обојеним погледом на свет. И брдо прстенчића са разнобојним каменчићима.
Продавачица ми је дозволила да мало прочепркам по гомили и пронађем шта ми одговара. И онда сам га угледала! Најлепши од свих. Пресијавао се као драгуљ. Имао је стаклени плави камичак у који се сместило цело небо. Специјални прстен од мачкиног злата. Ставила сам га на прст, дивила му се и љуљушкала га машући руком. Питала сам баку:
– Хоћеш да ми купиш?
– Наравно, обећала сам, а обећање мора да се испуни.
– Хвала ти.
И док је бака пружала продавачици ситан новац, ја сам се силно радовала.
Дању га носим на прсту и огледам се у плавој површини плавог камена. Ноћу га стављам да спава у мојој кутији са тајнама.
