Више

    Најчитанији послератни писац је био под будним оком УДБЕ

    Те далеке 1950. године било је спарно лето, како иначе последњих година зна да буде у Београду. Југославија се опорављала од крвавог рата и првих последица разорне резолуције Информбироа и раскинутог загрљаја са Москвом. Земља се лагано опорављала, али са опоравком лагано су расле и многобројне привилегије оних који су засели да владају у име народа.

    Душко Костић, главни и одговорни уредник „Књижевних новина“, закључио је августовски број и кренуо је ка родном Иванграду, не помишљајући да ће најновији сатирични запис Бранка Ћопића „Јеретичка прича“, уздрмати сам врх нове државе. На аутобуској станици дочекали су га другови из Комитета и саопштили да се првим аутобусом врати за Београд и да сутра увече у седам сати буде у редакцији. И ништа више. Успео је некако да стигне на време. Кад тамо Ћопић. Спровели га до редакције. Ни он не зна ко их је и због чега окупио.

    Око девет, ушла су два друга у кожним мантилима и стрпала их у црвени „бјуик“ са замраченим стаклима. Какве ли симболике њихова, комунистичка, црвена боја и аутомобил симбол капитализма. „Голи оток“, прошло им је кроз главу. Неко их је оцинкарио ако су негде несмотрено неку лепу о Стаљину рекли.

    Али, уместо у Удби, нашли су се пред Милованом Ђиласом.

    – А ти онако, Ћопићу! Твоја сатира и „Јеретичка прича“! Храна за малограђане, повлађујеш ситној буржоазији и чаршији… А и твоја литература, све сами сељаци, Јовандеке и остала сељачка братија, а где ти је Партија, ње код тебе нема… – Ђидо критикује, упозорава, чини то меко, ненападно, не строго и нарогушено, као више другарски.

    Партија припрема акцију против привилегија

    Сазнао си, вели, да Партија припрема акцију против привилегија, па си, да испаднеш храбар, први опалио. Као онај борац у рату који, не чекајући команду, испаљује први и тако открива положај… – и све у том тону.

    Бранко се погурио, клима главом, довија се, онако скрушено цеди кроз уста:

    – Јој што паметно говориш друже Ђидо. Како си све то добро уочио. А ова моја глупа босанска глава не умије да све то разлучи… како ти то добро видиш… – повија се и довија Бранко, попут Кочићевог Давида Штрпца.

    При крају разговора, Ђилас је отворио велику касу, узе онај силни материјал који је стајао испред њега и стрпа га у њу.

    – Сад сматрај да је са овим све свршено – рече Ћопићу.

    Изашли су ошамућени. У ходнику Душко прошапта: – Јефтино смо прошли!

    Много година доцније, у Херцег Новом, после свих Ђиласових страданија и затвора, негде после Брионског пленума, срешће се први пут од те августовске епизоде, бивши идеолог партије и бивши главни уредник „Књижевних новина“.

    – Нико ме у животу није зајебавао као Бранко оне ноћи код мене у кабинету поводом „Јеретичке приче“ – биће прве речи које је Ђидо изговорио док су пружали руку један другом.

    Две пуне стране „Борбе“

    Ћопић под будним оком УДБЕ

    Најпре ће он и Моша Пијаде посветити две пуне стране „Борбе“ у одбрану од пошасти зване Бранко Ћопић. Замислите, он се усудио да напише причу како један министар и његов помоћник летују у луксузној вили у Дубровнику са породицама и приде свастикама и још којекаквим особљем, а успут спомиње и генерала и неког ударника. Али ни то им није било доста. Тој осуди придружиће се и важан функционер тог времена Душан Поповић, али и познати писци и критичари, Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Велибор Глигорић, Ото Бихаљи-Мерин и Милорад Панић Суреп.

    Али, ни то није било доста. На Конгресу АФЖ-а, у Загребу, оглашава се, нико други до највећи син наших народа и народности, сам Јосип Броз. Нимало невино, нимало наивно.

    ТИТО је у Ћопићевој „Јеретичкој причи“ видео алузију „на наше највише руководство“. Јасно је рекао да он лично такву сатиру неће дозволити, али да писац неће бити ни ухапшен.

    Бранко није издајник

    Иронијом судбине у првим редовима седела је стара Личанка Соја, Бранкова мајка. Легенда каже да је храбра старица пришла маршалу и рекла му да њен Бранко није издајник. О томе у партијским архивским документима, наравно, нема ни речи.

    „Уплашио ми је мајку“, рећи ће доцније Бранко прекорно вртећи главом.

    Веселог Крајишника све то је одвише заболело и дозлабога уплашило. Стално је понављао реченицу: Што баш тешком артиљеријом на врапца!

    Али Бранко не би био Бранко кад и овакве ситуације не би претварао у шеретлук али и у спериорност народног „Кочићевског духа“ који је неговао. Текст Титовог говора из Загреба у коме он каже да неће бити хапшен исекао је из новина и залепио на врата стана. Канда, да подсети заборавне другове, нарочито оне у кожним мантилима, шта је рекао њихов вођа и учитељ.

    Дописи комитетима

    Ћопић под будним оком УДБЕ

    УСЛЕДИЛИ су дописи комитетима о Бранковој непоћудности… У његовој Босни, али и не само у Босни, почели су да га избацују из школске лектире. Око њега лагано се ширио празан простор. Почели да га избегавају и најбољи другови. За сваки случај. Али неки други људи почели су да се врзмају око њега. А његов досије је био све дебљи. И партијски, у Градском комитету, и полицијски у Удби. Пунили су га равно седамнаест година.

    И тих дана у „Клубу књижевника“ седео је једне ноћи сам самцит… Нико да га поздрави, а камоли да седне. Кад у неко доба наилази Андрић и право за његов сто. Прича нешто о Гетеу и љушти јабуку. Бранко га гледа у чуду и мисли да он не зна шта се са њим дешава и да је због тога сео. Кад у једном тренутку, будући нобеловац, процеди:

    – Јебо ти таке шале, пиши романе, њих ионако нико не чита – рече Андрић.

    Нико пре, а кажу, нико ни после није чуо Андрића да псује.

    И почео је да пише романе. Али, авај, када је објавио 1957. роман „Глуви барут“ прошао је кроз исти партијски „топли зец“ као у време „Јеретичке приче“.

    У КЊИЗИ „Суданије Бранку Ћопићу“ Ратко Пековић пише: „У Градском комитету је формиран посебан досије Бранка Ћопића који ће се допуњавати све до 1960. када је овај писац искључен из Партије. У досијеу се, између осталог, налазе: анонимна информација једног студента о Ћопићевом предавању на Грађевинском факултету, рукопис приче „Потрага за простим грађанином“, пишчева изјава у Градском комитету, белешка о разговору с њим, Удбини снимци тајних прислушкивања два Ћопићева телефонска разговора, чланак објављен у немачком часопису „Рајнише меркур“ о роману „Глуви барут“, интервју који је Ћопић дао „Литерарној газети“ 1960. године и други материјали.“

    Под будним оком удбовчића

    Из досије у ондашњој Удби, који је отворен непосредно после објављивања „Јеретичке приче“, види се да је био под будним оком „убдовчића“, како их је Бранко звао. Пратили су сваки његов корак и прислушкивали његове телефонске разговоре. У једном од извештаја о кретњу Бранка Ћопића пише: „Онога дана када је у ‘Борби’ изашло саопштење ЦК СКЈ поводом Ђиласових чланака, Ћопић је увече у Клубу књижевника питао свакога ко је ушао је ли за Ђиласа или не. Непосредно после Пленума, међутим, пред извесним лицима је недвосмислено али и прилично јасно рекао: – Гадна је ова београдска клизавица. Ономад се умало не ђидну’. Овим је хтео да каже како му је мало требало да пре Пленума ‘склизне’ по Ђиласовој линији, али се ето на време повукао… Ћопић је тих дана, уколико би га неко питао је ли за Ђиласа или не, обично одговарао: ‘Ја сам за Ђиду…али Веселиновићевог’.“

    Средином  децембра 1955. организован је разговор чија је тема била „Сатира и друштвена стварност“. Иронијом судбини уводничар је био баш Бранко Ћопић, највише нападан и оспораван писац овог књижевног рода. На овом скупу говорило је десетак књижевника , али не нележи враже, већина њих се бавила оценама стиричних натписа референта.

    Ћопић под будним оком УДБЕХроничар и истраживач овог времена Ратко Пековић бележи: „По мишљењу Младена Ољаче, иако пише сатире као добар писац, Ћопић ‘као политичар не стоји најснажније’ те му он саветује да ‘одложи’ неке теме. Према мишљењу секретара организације Милорада Панића Сурепа, на Ћопићевом примеру се огледа позиција сатиричара ‘који не види добро, а подвргава ствари критици’, те у причи ‘Избор друга Сократа’ врши ‘фронатални напад на систем’. Овој оцени се придружују Зденко Штамбук и Михаило Лалић који сматра да је у поменутој причи Ћопић ‘несвјесно склизнуо на позиције гроловштине које није ни осјетио, јер да их је осјетио он то не би ни потписао’. И Добрица Ћосић сматра да Ћопићева сатира ‘често наступа са једне конзервативне позиције’.“

    Одговор писца на све ове примедбе можемо да пронађемо у једном од Удбиних избвештаја „…У последње време Ћопић често истиче да је он слободан писац и да пише по слободној савести, додајући уз то да ће тако писати све док га не ухапсе. Све оне људе који се не слажу са његовим сатирама назива ‘правоверним бирократама и провокаторима…“.

    ИЗВОРЗмај
    spot_img
    Часопис ”Змај”
    Часопис ”Змај”https://casopiszmaj.com
    Дечји књижевни часопис Змај се обраћа се младим читаоцима у Србији. Намера часописа је да књижевно образује децу укључујући српско културно наслеђе.

    ПОСТАВИ КОМЕНТАР

    Молимо унесите свој коментар!
    Молимо унесите своје име

    ПРОЧИТАЈ И ...

    spot_img