Северац је напољу, звиждућући веселу песмицу, таласао тек згуснуту таму децембарске вечери.
Милица је за столом пребројавала орахе које је мајка припремила да их сутра увече, са светлуцавим куглицама, бомбонама и другим слаткишима, повеша по новогодишњој јелки. Милош, који је као и сваке вечери дошао да се мало поиграју, смешкао се њеној радости.
– Хоћемо ли ти и ја сутра рано, као тата и ја прошле године, ићи у шуму да донесемо јелку?
Знала је да радници шумског предузећа увек пред новогодишње празнике крче шуму и на једном месту остављају млада стабла која се морају почупати да би друга боље расла. Људи из града долазе и бирају најлепша да им украшавају кућу и доносе деци радост.
Милица се добро сећала тог догађаја и татиног обећања да ће и за наредну Нову годину њих двоје тражити разгранат борић или јелку горе у шумарку изнад града. Није тада знао да ће с предузећем морати отићи на посао у далеку земљу, до које се данима плови преко широког океана.
– Хоћемо ли, мама? – поновила је.
– Ја бих, али ми не да прехлада – покушала је мама да Милицу помилује ведријим смешком. – Не смем напоље док не оздравим.
Милош је нечујно изашао и тихо за собом затворио врата.
Док се те вечери покривала танком копреном сна, Милица је облизао усне и на врху језика осетила сланкаст укус сасушених суза.
Ујутро ју је пробудило куцање на улазним вратима. Чим их је мало одшкринула, угледала је врх јелке.
– Срећно ти предновогодишње јутро! – дочекаше је дрхтав Милошев глас и његово зајапурено лице, наруменењено хладноћом зимског јутра.
– За мене? За нас? – није Милица могла ни хтела да сакрије узбуђење.
– Тата и ја смо поранили и изабрали две јелке – и даље је подрхтавао Милошев глас. – Тата је једну однео кући, а ову сам донео теби и твојој мами.
– Па нека је онда срећно предновогодишње јутро и теби! – рече Милица, сматрајући да ће тако на најлепши начин исказати своју захвалност.
